Print Friendly

Il provvedimento è disponibile nelle seguenti lingue:

ZAKON O ISLAMSKOJ VERSKOJ ZAJEDNICI KRALJEVINE JUGOSLAVIJE

(vom 31.01.1930)

 

§ 1.

Svi Muslimani u Kraljevini Jugoslaviji sačinjavaju jednu samostalnu Islamsku verskuzajednicu, pod Reis-ul-ulemom kao vrhovnim verskim starešinom.

Islamska verska zajednica javno ispoveda i uči svoju islamsku veru, javno vrši svojeislamske verske dužnosti, i samostalno upravlja i uređuje svoje verske, versko-prosvetne i vakufske poslove.

 

§ 2.

Organi Islamske verske zajednice jesu:

1) Džematski medžlis, na čelu sa džematskim imamom;

2) Sresko vakufsko-mearifsko poverenstvo, na čelu sa šerijatskim sudijom;

3) Muftistvo;

4) Ulema-medžlis u Sarajevu i Ulema-medžlis u Skoplju;

5) Vakufsko-mearifsko veće u Sarajevu i Vakufsko-mearifsko veće u Skoplju;

6) Vrhovno versko starešinstvo u Beogradu, sa Reis-ul-ulemom na čelu.

Sastav organa pomenutih u prethodnom stavu, kao i njihov delokrug i nadležnost, predvideće se Ustavom Islamske verske zajednice.

 

§ 3.

Postupak za izbor Reis-ul-Uleme, članova Ulema-medžlisa i muftija propisaće se posebnim zakonom, u koliko nije predviđen odredbom § 21.

 

§ 4.

Reis-ul-Ulemu, članove Ulema-medžlisa i muftije postavlja Kralj Ukazom, na predlog Ministra pravde, stavljen u saglasnosti sa Pretsednikom Ministarskog saveta. Reis-ul-Ulema dobija ovlašćenje (menšuru) za vršenje verskih poslova od naročito sazvanog Saveta, koji se sastaje u Beogradu, a sačinjavaju ga: svi članovi oba Ulema-medžlisa, po tri izabrana člana oba Vakufsko-mearifska veća i svi članovi oba Vrhovna šerijatska suda.

 

§ 5.

Islamska verska zajednica samostalno upravlja i slobodno raspolaže verskom imovinom, vakufima (zadužbinama), u granicama ovoga Zakona i svoga Ustava, a pod vrhovnim nadzorom Države.

Nadležne islamske verske vlasti samostalno odlučuju o primanju vakufa (zadužbina) koji su namenjeni verskim ciljevima.

Islamska verska zajednica, koja po postupku o svom računovodstvu, koji će se Uredbom propisati, preko svojih nadležnih vlasti vrši kontrolu svojih prihoda i rashoda, podleži, prema odredbi drugog stava čl. 2 Zakona o glavnoj kontroli, vrhovnom nadzoru Glavne kontrole u toliko, što je Glavna kontrola ovlašćena da utrošak prihoda, prema ukazanoj potrebi, kontroliše pregledima, bilo na zahtev Ministra pravde ili samih nadležnih vlasti Islamske verske zajednice.

Imovina Islamske verske zajednice služi samo njenim verskim ciljevima, i ne može se ni pod kojim vidom od nje oduzimati ni na druge ciljeve upotrebljavati, osim slučaja eksproprijacije predviđene zakonom.

 

§ 6.

Islamska verska zajednica i pojedine ustanove predviđene njenim Ustavom pravna su lica,

2 sposobna da po propisima zakona stiču i drže kako pokretna tako i nepokretna dobra i vrše sva prava koja im kao takvima pripadaju.

 

§ 7.

Islamsku versku zajednicu pretstavlja pred Državom Reis-ul-Ulema ili njegov zamenik, a pojedina muftistva muftija ili njegov zamenik, odnosno gde ih nema, šerijatski sudija.

Imovinsko-pravne interese Islamske verske zajednice zastupaju pred državnim vlastima oni organi koje predvidi Ustav.

 

§ 8.

Za izvršenje nadležno izdatih, na zakonu osnovanih naređenja i punovažnih odluka sviju islamskih verskih vlasti i organa, sve državne i samoupravne vlasti daju, na zahtev nadležnih verskih vlasti, administrativnu pomoć.

 

§ 9.

Službena prepiska i amanetna pošta sviju islamskih verskih vlasti i organa oslobođava se plaćanja poštarine i telegrafske takse.

 

§ 10.

Sve državne vlasti koje po svojoj nadležnosti pokrenu krivični postupak protiv kojeg islamskog verskog službenika dužne su odmah da o tome izveste nadležno muftistvo, kao i o konačnoj odluci koju budu donele po tom predmetu.

 

§ 11.

Sva ona lica koja po nadležnom postavljenju vrše versku islamsku službu nisu obavezna vršiti lično one javne poslove koji su protivni njihovom verskom pozivu i ugledu.

 

§ 12.

Islamska verska zajednica podmiruje svoje potrebe:

1) prihodima svih verskih i vakufsko-mearifskih dobara i fondova;

2) verskim taksama;

3) naročitim razrezivanjem na prihode pojedinih samostalnih vakufa;

4) dobrovoljnim prilozima i vasijetima;

5) eventualnom pomoću političko-upravnih opština;

6) stalnom državnom pomoću iz § 23;

7) verskim prirezima iz § 14.

 

§ 13.

Za sve zvanične radnje verskih i vakufsko-mearifskih organa plaća se samo ona taksa koju propiše Vakufsko-mearifsko veće, posebnim pravilnikom odobrenim od Ministra pravde u sporazumu s Ministrom finansija. Ova taksa naplaćuje se u korist Islamske verske zajednice.

 

§ 14.

Prirez na neposredni porez koji plaćaju porezovnici islamske vere u Državi imaju pravo da raspišu Vakufsko-mearifsko veće, Sresko vakufsko-mearifsko poverenstvo i Džematski medžlis, i to samo ako prihodi u § 12, od 1-6, ne mogu pokriti rashode predviđene budžetom. Odluka o raspisu ovih prireza za unapred određeno vreme postaje punovažna kad je odobri Ministar finansija u sporazumu sa Ministrom pravde. To odobrenje nije potrebno za prireze do 10% na neposredni državni porez koje raspisuju džematski medžlisi po zaključku džematskog zbora donetom od 75% poreske snage u džematu. Za 3

njihove odluke potrebno je samo odobrenje nadležnog Vakufsko-mearifskog veća.

 

§ 15.

Verske prireze prikupljaju organi državne poreske administracije, jednovremeno i u svemu

po propisima za državne dažbine, i predaju ih u tromesečnim obrocima nadležnom verskom organu, koji je taj prirez propisao.

 

§ 16.

Svih javnih dažbina oslobođavaju se zgrade namenjene službi božjoj i versko-prosvetnim i dobrotvornim ustanovama; dalje, zavodi za verske potrebe; islamska groblja; domovi aktivnih verskih službenika koji su svojina Islamske verske zajednice, a namenjeni su za njihovo stanovanje; domovi islamskih verskih nadleštava; kulturno-istorijski spomenici; i dvorišta svih nabrojanih ustanova.

 

§ 17.

U svim državnim i privatnim školama islamska verska nauka predaje se u saglasnosti sa nadležnom islamskom verskom vlasti, a po odredbama Zakona o tim školama.

Učenici islamske vere ne mogu ni sarađivati ni prisustvovati ni kojoj svečanosti, bilo u školi bilo van škole, koja nosi obeležje svečanosti isključivo druge vere.

Nastavne planove i programe za predavanja veronauke propisuje nadležni ministar, uzimajući u obzir potrebe verskog vaspitanja, po predlogu Ulema-medžlisa. Za udžbenike veronauke važiće propisi Zakona o udžbenicima. Za sve udžbenike daće Ulema-medžlis svoje odobrenje u pogledu njihove verske sadržine.

U državnim osnovnim školama veronauku mogu predavati kvalifikovani imami ili naročiti veroučitelji, u smislu propisa Zakona o narodnim školama. Gde, po zakonu ili inače, nije mogućno da islamsku veronauku predaje imam ili veroučitelj, vršiće ovu nastavu učitelj te škole koji je islamske vere.

Veroučitelje imame u svima narodnim školama postavlja Ministar prosvete iz reda kandidata predloženih od nadležne verske vlasti. Veroučitelje u ostalim državnim srednjim i stručnim školama postavlja nadležni ministar između kandidata koji podnesu odobrenje nadležne verske vlasti da mogu predavati islamsku veronauku u srednjim školama. Sve veroučitelje premešta i razrešava dužnosti nadležni ministar, po odredbama školskih zakona.

 

§ 18.

Sve islamske verske autonomne škole stoje pod upravom, i nadzorom nadležne verske vlasti. O osnivanju ovih škola rešava nadležna islamska verska vlast. Ona propisuje za njih

nastavni plan i program predavanja, i postavlja i razrešava njihove upravnike. Ministarstvo prosvete daje odobrenje za osnivanje ovih škola i za nastavni plan.

Nadležna islamska verska vlast stara se za naročitu spremu nastavničkog i vaspitačkog osoblja islamskih verskih autonomnih škola, postavlja i razrešava ga. Nadležni verski organi vode neposredni nadzor nad ovim školama i podnose o tome izveštaje i predloge o postavljanju i razrešavanju nastavnika i vaspitača Ulema-medžlisu. Vrhovni nadzor i nad ovim školama vodi Ministar prosvete.

 

§ 19

Imame u državnim bolnicama, kaznenim i njima sličnim zavodima i drugim državnim ustanovama postavlja, na predlog Ulema-medžlisa, nadležni ministar.

 

§ 20.

U slučaju ako se osnuje državni šerijatsko-pravni odnosno islamski verski fakultet ili druga 4 kakva državna visoka škola u rangu fakulteta, Vrhovno versko starešinstvo nastojavaće i starati se da predavanja na tom fakultetu odnosno visokoj verskoj školi budu u saglasnosti sa naukom islamske vere. U slučajevima osvedočene nesaglasnosti, preduzima kod Ministra prosvete potrebne mere da se one otklone.

Profesori i docenti pomenutog u prethodnom stavu fakulteta, koji se biraju po Zakonu o univerzitetima, postavljaće se, pošto se prethodno utvrdi i verska podobnost kandidata ocenom Ulema-medžlisa.

 

P r e l a z n a i z a v r š n a n a r e đ e n j a

 

§ 21.

Na dan kad ovaj Zakon stupi na snagu stavljaju se na raspoloženje Reis-ul-Ulema za Bosnu i Hercegovinu, Vrhovni muftija za Srbiju i Crnu Goru, svi članovi Ulema-medžlisa i Vrhovnog muftistva kao i sve muftije pomenutih područja.

Ukazom Kraljevim, na predlog Ministra pravde stavljen u saglasnosti sa Pretsednikom Ministarskog saveta, postaviće se prvi Reis-ul-Ulema u Beogradu, četiri člana Ulemamedžlisa sa sedištem u Sarajevu i četiri člana Ulema-medžlisa sa sedištem u Skoplju, kao i devet muftija, kojima će Ministar pravde odrediti službeno mesto. Sedišta i teritorijalnu nadležnost mufstistava odrediće Ustav Islamske verske zajednice.

U koliko se mesta pomenuta u prethodnom stavu ne popune iz reda dosadašnjih službenika, koji se ovim zakonom stavljaju na raspoloženje, biće ovi službenici, u roku od tri meseca od dana stupanja ovoga zakona na snagu, stavljeni u penziju, odnosno otpušteni iz službe, po postojećim zakonskim propisima.

 

§ 22.

Ustav Islamske verske zajednice doneće na zajedničkoj sednici, pod pretsedništvom Reisul-Uleme, svi članova oba Ulema-medžlisa, sve muftije i svi članovi oba Vrhovna šerijatska suda. Ministar pravde će pravilnikom propisati način rada ove sednice.

Ustav Islamske verske zajednice predložiće se Ministru pravde, koji će ga, pošto ga usvoji, podneti Kralju na ozakonjene.

 

§ 23.

Pri prevođenju islamskih verskih nadleštava, ustanova i lica sa državnog budžeta na budžet Islamske verske zajednice, Uredbom Ministra pravde i Ministra finansija utvrdiće se koju će pomoć iz državnih srestava Islamska verska zajednica stalno po državnom budžetu primati. Pri utvrđivanju ove državne pomoći uzeće se u obzir oni dosadašnji rashodi po Finansijskom zakonu i državnom budžetu za 1929/30 god. koji se odnose na ona islamska verska nadleštva, ustanove i lica koja prelaze s državnog budžeta na budžet Islamske verske zajednice, i iznosi t.zv. bira u Srbiji zagarantovanog dosadašnjim zakonom, kao i sume potrebne za pokriće svih ličnih i materijalnih rashoda Vrhovnog verskog starešinstva u Beogradu i Ulema-medžlisa u Skoplju.

 

§ 24.

Islamski verski prirez koji je po dosadašnjim zakonskim propisima naplaćivan u Bosni i Hercegovini naplaćivaće se i dalje, sve dok se ne propiše novi prirez u smislu odredbe § 14 ovog Zakona, i trošiće se za iste potrebe za koje se je upotrebljavao i do sada.

 

§ 25.

Ovlašćuje se Ministar pravde da Uredbom propiše sve pobliže odredbe potrebne za izvršenje ovog Zakona, vodeći računa o predlozima Vrhovnog verskog starešinstva.

 

§ 26.

Ovim Zakonom i Ustavom Islamske verske zajednice predviđena organizacija ima se izvesti najdalje u roku od jedne godine, računajući od dana stupanja na snagu Ustava Islamske verske zajednice.

Po stupanju na snagu ovog Zakona prestaje važiti zakon o „Štatutu za autonomnu upravu islamskih verskih i vakufsko-mearifskih poslova u Bosni i Hercegovini” od 15. aprila 1909 godine, kao i svi drugi zakoni, uredbe i propisi o predmetu ovog Zakona.

Sve poslove koje su vršile dosadašnje vakufsko-mearifske i ostale vlasti, osim vlasti pomenutih u § 21, stav drugi, vršiće do donošenja Ustava Islamske verske zajednice i do organizacije novih vlasti, naročita poverenstva koja će Ministar pravde postaviti.

Za vlasti pomenute u § 21, stav drugi, kao i za poverenstva propisaće, do donošenja Ustava Islamske verske zajednice, Ministar pravde Uredbom nadležnost i krug rada.

 

§ 27.

Ovaj Zakon stupa u život i dobija obaveznu snagu kada se obnaroduje u „Službenim novinama”.

Quelle: Službene novine Kraljevine Jugoslavije, 12 (1930) 29, vom 07.02.1930.

Übersetzung: Gesetz über die islamische Glaubensgemeinschaft des Königreichs Jugoslawien.

Trascina file per caricare