The measure is available in the following languages:
MI
ALEKSANDAR I
po milosti Božjoj i volji Narodnoj
Kralj Jugoslavije
Na predlog našeg Ministra Pravde a po saslušanju Predsednika Našeg Ministarskog Saveta propisujemo i
proglašujemo:
ZAKON
O SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI
Član 1.
Srpska Pravoslavna Crkva je autokefalna sa dostojanstvom Patrijaršije. Ona svoje versko učenje javno ispoveda, svoje bogosluženje javno vrši i samostalno upravlja i uređuje crkveno-verske poslove.
Član 2.
Srpska Pravoslavna Crkva samostalno upravlja i slobodno raspolaže crkvenom imovinom, crkvenim fondovima i zadužbinama (zakladama), u granicama ovoga Zakona i Crkvenog Ustava, a pod vrhovnim nadzorom Države.
Crkvene vlasti samostalno odlučuju o primanju zadužbina, koje su namenjene crkvenim zadacima.
Srpska Pravoslavna Crkva, koja - po postupku o svom računovodstvu, koji će se Uredbom propisati, - samostalno vrši kontrolu svojih prihoda i rashoda, podleži prema odredbi 2. stava čl. 2. Zakona o Glavnoj Kontroli, vrhovnom nadzoru Glavne Kontrole u toliko što je Glavna Kontrola ovlašćena da utrošak prihoda prema ukazanoj potrebi kontroliše pregledima, bilo na zahtev Ministra pravde ili samih crkvenih vlasti.
Imovina Srpske Pravoslavne Crkve služi samo ciljevima Crkve, i ne može se ni pod kojim vidom od nje oduzimati ni na druga ciljeve upotrebljavati, osim slučaja eksproprijacije predviđene Zakonom.
Član 3.
Srpska Pravoslavna Crkva i pojedini njeni sastavni delovi i ustanove, koje će biti predviđene Crkvenim Ustavom, pravna su lica, sposobna da po propisima zakona stiču i drže kako pokretna tako i nepokretna dobra i vrše sva prava, koja im kao takvima pripadaju.
Član 4.
Crkvena vlast duhovna, crkveno-disciplinska i crkveno-sudska, po uređenju Srpske Pravoslavne Crkve, pripada samo Jerarhiji. Tu vlast Jerarhija vrši preko svojih jerarhiskih predstavnika i organa.
Episkopska vlast u zajednici sa sveštenstvom i narodom, preko svojih samoupravnih predstavnika i organa, uređuje i upravlja poslovima imovinskim, zadužbinskim (zakladnim), fondovskim, kao i drugim poslovima, koji će se u Crkvenom Ustavu predvideti.
Član 5.
Crkvena krivična dela i kazne su samo one koje propisuje Crkveni Ustav.
Član 6.
Za izvršenje nadležno izdatih, na zakonu osnovanih, naređenja i punovažnih odluka i presuda svih crkvenih vlasti i organa, sve državne i samoupravne vlasti daju na zahtev crkvenih vlasti svoju administrativnu pomoć.
Crkveni sudovi mogu u cilju izvođenja dokaza tražiti pravnu pomoć redovnih sudova.
Član 7.
Srpsku Pravoslavnu Crkvu predstavlja pred Državom Patrijarh ili njegov zamenik, a pojedine Eparhije Eparhiski Arhijereji ili njihovi zamenici.
Postupak za izbor Patrijarha urediće se posebnim zakonom, a za izbor Eparhiskih Arhijereja Crkvenim Ustavom.
Imovinsko-pravne interese Crkve pred državnim vlastima zastupaju oni organi koji su određeni Crkvenim Ustavom.
Član 8.
Izbor Patrijarha i Eparhiskih Arhijereja potvrđuje Kralj Ukazom, na predlog Ministra pravde, stavljen u saglasnosti sa Predsednikom Ministarskog Saveta.
Član 9.
Crkva podmiruje svoje potrebe:
1) prihodima od crkvenih dobara i fondova,
2) prihodima od državne naknade iz čl. 22,
3) crkvenim taksama iz čl. 12,
4) naročitim razrezivanjem na prihode manastirskih i crkvenih imanja,
5) državnom pomoću iz čl. 21 i
6) crkvenim prirezima na čl. 10 i 11.
Član 10.
Prirez na neposredni porez koji plaćaju pravoslavni porezovnici u državi imaju pravo da raspišu Patrijaršija, Eparhije i Crkvene Opštine, svaka za svoje potrebe, i to samo ako prihodi predviđeni u čl. 9 od 1—5 ne mogu pokriti njihove rashode predviđene budžetom. Odluku o raspisu ovoga prireza za unapred određeno vreme donose organi koji su po crkvenom Ustavu za to nadležni. Ova odluka postaje punovažna kad je odobri Ministar finansija u sporazumu sa Ministrom pravde. To odobrenje nije potrebno za prireze do 10% na neposredni državni porez koje raspisuju crkvene opštine po zaključku crkveno-opštinskog zbora donetom od predstavnika crkvene opštine određenih Crkvenim Ustavom, koji predstavljaju 75% poreske snage u opštini. Za takve odluke potrebno je samo odobrenje crkvene vlasti nadležne po Crkvenom Ustavu.
Član 11.
Crkvene prireze prikupljaju organi državne poreske administracije, jednovremeno u svemu po propisima za državne dažbine, i predaju ih u tromesečnim ratama nadležnim crkvenim vlastima.
Član 12.
Za zvanične radnje crkvenih vlasti, i u jerarhiskom i u samoupravnom delokrugu, plaća se samo ona taksa koju crkvene vlasti propišu posebnim Pravilnikom odobrenim od Ministra pravde u sporazumu sa Ministrom finansija. Ova se taksa naplaćuje u korist Srpske Pravoslavne Crkve.
Član 13.
Službena prepiska i amanetna pošta svih crkvenih vlasti i ustanova oslobođava se plaćanja poštarine i telegrafske takse.
Član 14.
Svih javnih dažbina oslobođavaju se zgrade namenjene Službi Božjoj, crkvenoprosvetnim i dobrotvornim ustanovama; zavodi za crkvene potrebe; arhijerejski, manastirski i parohiski domovi; pravoslavni kulturno-istoriski spomenici (manastirišta, crkvišta i t. d.), i dvorišta svih pobrojanih ustanova.
Član 15.
Sveštena lica mirskog i monaškog reda nisu obavezna lično da vrše one javne poslove koji se, prema kanonskim propisima, protive svešteničkom činu i pozivu.
Član 16.
Sve državne vlasti koje po svojoj nadležnosti pokrenu krivični postupak protiv sveštenih lica oba reda ili monaha dužne su odmah o tome da izveste nadležnog Arhijereja, kao i o konačnoj odluci koju budu donele po dotičnom predmetu.
Član 17.
U svim državnim i privatnim školama, pravoslavna verska nastava predaje se u saglasnosti sa nadležnom crkvenom vlašću, a po odredbama Zakona o tim školama.
Nastavne planove i programe za predavanja veronauke propisuje nadležni Ministar uzimajući u obzir potrebu verskog vaspitanja po predlogu Svetog Arhijerejskog Sabora. Za udžbenike veronauke važiće propisi Zakona o udžbenicima. Za sve udžbenike daće Sveti Arhijerejski Sinod svoje odobrenje u pogledu njihove verske sadržine.
U državnim osnovnim školama veronauku mogu predavati kvalifikovani parohiski sveštenici ili naročiti veroučitelji, u smislu propisa Zakona o narodnim školama. Gde, po zakonu ili inače, nije moguće da pravoslavnu veronauku predaje sveštenik ili naročiti veroučitelj, vršiće ovu nastavu učitelji te škole koji su pravoslavne vere.
Veroučitelje sveštena lica u svima narodnim školama postavlja Ministar prosvete iz reda kandidata predloženih od nadležne crkvene vlasti. Veroučitelje u ostalim državnim — srednjim i stručnim — školama postavlja nadležni Ministar između kandidata koji podnesu odobrenje nadležne crkvene vlasti da mogu predavati veronauku u srednjim školama. Sve veroučitelje premešta i razrešava dužnosti Ministar po odredbama školskih zakona.
Veroučitelje u svima privatnim školama postavlja i premešta uprava škole po odobrenju nadležnog Arhijereja. I za ove veroučitelje važe propisi školskih zakona.
Nadležna crkvena vlast može oduzeti već izdato odobrenje onim veroučiteljima koji ne predaju veronauku onako kako propisuje pravoslavna vera ili koji, inače, svojim životom i radom ne odgovaraju svojoj veroučiteljskoj dužnosti.
Član 18.
Sveti Arhijerejski Sinod nastojava i stara se da predavanja na pravoslavnim bogoslovskim fakultetima državnih Universiteta budu u saglasnosti sa naukom pravoslavne vere. U slučajevima osvedočene nesuglasnosti
preduzima kod Ministra prosvete potrebne mere, da se one otklone.
Profesori i docenti bogoslovskog fakulteta koji se biraju po Zakonu o Universitetu postavljaju se, pošto se prethodno utvrdi i verska podobnost kandidata ocenom Svetog Arhijerejskog Sinoda.
Član 19.
Sve crkvene autonomne duhovne škole stoje pod upravom i nadzorom crkvene vlasti.
O osnivanju ovih škola rešava Sveti Arhijerejski Sabor. On propisuje za njih nastavni plan i program predavanja, i postavlja i razrešava njihove upravnike. Ministar prosvete daje odobrenje za osnivanje ovih škola i za nastavni plan.
Sveti Arhijerejski Sinod stara se za naročitu spremu nastavničkog i vaspitačkog osoblja; postavlja i razrešava ga.
Eparhiski Arhijerej vodi neposredan nadzor nad ovim školama u svojoj Eparhiji, podnosi o tome izveštaj Svetom Arhijerejskom Sinodu i predloge o postavljanju i razrešavanju nastavnika i vaspitača. Vrhovni nadzor i nad svim školama vodi Ministar prosvete.
Član 20.
Sveštenike u državnim bolnicama, kaznenim i njima sličnim zavodima i drugim državnim ustanovama postavlja, na predlog eparhiskog Arhijereja, nadležni ministar.
PRELAZNA I ZAVRŠNA NAREĐENJA
Član 21.
Pri prevođenju crkvenih nadleštava, ustanova i lica sa državnog budžeta na budžet Srpske Pravoslavne Crkve, Uredbom Ministra pravde i Ministra finansija utvrdiće se koju će pomoć iz državnih sredstava Srpska Pravoslavna Crkva stalno po državnom budžetu primati. Pri utvrđivanju ove državne pomoći uzeće se u obzir oni dosadašnji rashodi po Finansijskom zakonu i Državnom budžetu za 1929—30 godinu, koji se odnose na ona crkvena nadleštva, ustanove i lica koja prelaze sa državnog budžeta na budžet Srpske Pravoslavne Crkve, kao i iznosi t.zv. bira u Srbiji i Južnoj Srbiji, zagarantovanog dosadanjim zakonom, i prireza u drugim crkvenim oblastima predviđenih dosadanjim zakonskim uredbama.
Član 22.
Pored državne pomoći pomenute u čl. 21, Srpska Pravoslavna Crkva primiće odsekom, ili će primati godišnje stalno, iznos na ime naknade za potraživanja koja pripadaju Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi u Srbiji i Crnoj Gori prema Državi. Ova će se potraživanja utvrditi sporazumno između ministra finansija i ministra pravde s jedne strane i Svetog Arhijerejskog Sabora s druge strane. Iznos naknade utvrdiće se posebnom uredbom koju će doneti ministar finansija i ministar pravde u sporazumu sa Svetim Arhijerejskim Saborom, a u koliko bude godišnje isplaćivan, unosiće se u budžet Ministarstva pravde. Ova uredba može se menjati samo zakonom, po prethodnom pristanku Svetog Arhijerejskog Sabora.
Član 23.
Srpske Pravoslavne Eparhije i njihovi delovi van granica Kraljevine Jugoslavije, kao sastavni delovi Srpske Patrijaršije, ostaju u pogledu organizacije u jerarhiskom i materijalnom odnosu prema Srpskoj Patrijaršiji u kome su bile prema pojedinim Srpskim Mitropolijama, sve dok se ovi odnosi ne bi drukčije regulisali.
Član 24.
Crkveni Ustav o celokupnom uređenju Srpske Pravoslavne Crkve i sviju crkvenih samoupravnih vlasti doneće Sveti Arhijerejski Sabor, i predložiti ministru pravde, koji će ga, pošto ga usvoji, podneti Kralju na ozakonjenje.
Član 25.
Ovlašćuje se ministar pravde da Uredbom propiše sve pobliže odredbe, potrebne za izvršenje ovoga Zakona, vodeći računa o predlozima Svetog Arhijerejskog Sinoda.
Član 26.
Ovim Zakonom i Crkvenim Ustavom predviđena organizacija Srpske Pravoslavne Crkve ima se izvesti najdalje u roku od 2 godine, računajući od dana stupanja na snagu istih Zakona.
Po stupanju na snagu ovog Zakona i Crkvenog Ustava prestaju važiti svi zakoni, uredbe i drugi propisi o predmetu tih zakona. No dosadašnji propisi o organizaciji Srpske Pravoslavne Crkve gube važnost tek kada bude sprovedena organizacija, predviđena u prvom stavu ovoga člana.
Član 27.
Ovaj Zakon stupa u život kada ga Kralj potpiše, a obaveznu snagu dobija kada se obnaroduje u „Službenim Novinama“.
МИ
АЛЕКСАНДАР I
по милости Божјој и вољи Народној
Краљ Југославије
На предлог нашег Министра Правде а по саслушању Председника Нашег Министарског Савета прописујемо и проглашујемо:
ЗАКОН
О СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
(Zakona o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi "Službene novine Kraljevine Jugoslavije", br. 269/1929).
Члан 1.
Српска Православна Црква је аутокефална са достојанством Патријаршије. Она своје верско учење јавно исповеда, своје богослужење јавно врши и самостално управља и уређује црквено-верске послове.
Члан 2.
Српска Православна Црква самостално управља и слободно располаже црквеном имовином, црквеним фондовима и задужбинама (закладама), у границама овога Закона и Црквеног Устава, а под врховним надзором Државе.
Црквене власти самостално одлучују о примању задужбина, које су намењене црквеним задацима.
Српска Православна Црква, која — по поступку о свом рачуноводству, који ће се Уредбом прописати, — самостално врши контролу својих прихода и расхода, подлежи према одредби 2. става чл. 2. Закона о Главној Контроли, врховном надзору Главне Контроле у толико што је Главна Контрола овлашћена да утрошак прихода према указаној потреби контролише прегледима, било на захтев Министра правде или самих црквених власти.
Имовина Српске Православне Цркве служи само циљевима Цркве, и не може се ни под којим видом од ње одузимати ни на друга циљеве употребљавати, осим случаја експропријације предвиђене Законом.
Члан 3.
Српска Православна Црква и поједини њени саставни делови и установе, које ће бити предвиђене Црквеним Уставом, правна су лица, способна да по прописима закона стичу и држе како покретна тако и непокретна добра и врше сва права, која им као таквима припадају.
Члан 4.
Црквена власт духовна, црквено-дисциплинска и црквено-судска, по уређењу Српске Православне Цркве, припада само Јерархији. Ту власт Јерархија врши преко својих јерархиских представника и органа.
Епископска власт у заједници са свештенством и народом, преко својих самоуправних представника и органа, уређује и управља пословима имовинским, задужбинским (закладним), фондовским, као и другим пословима, који ће се у Црквеном Уставу предвидети.
Члан 5.
Црквена кривична дела и казне су само оне које прописује Црквени Устав.
Члан 6.
За извршење надлежно издатих, на закону основаних, наређења и пуноважних одлука и пресуда свих црквених власти и органа, све државне и самоуправне власти дају на захтев црквених власти своју административну помоћ.
Црквени судови могу у циљу извођења доказа тражити правну помоћ редовних судова.
Члан 7.
Српску Православну Цркву представља пред Државом Патријарх или његов заменик, а поједине Епархије Епархиски Архијереји или њихови заменици.
Поступак за избор Патријарха уредиће се посебним законом, а за избор Епархиских Архијереја Црквеним Уставом.
Имовинско-правне интересе Цркве пред државним властима заступају они органи који су одређени Црквеним Уставом.
Члан 8.
Избор Патријарха и Епархиских Архијереја потврђује Краљ Указом, на предлог Министра правде, стављен у сагласности са Председником Министарског Савета.
Члан 9.
Црква подмирује своје потребе:
1) приходима од црквених добара и фондова,
2) приходима од државне накнаде из чл. 22,
3) црквеним таксама из чл. 12,
4) нарочитим разрезивањем на приходе манастирских и црквених имања,
5) државном помоћу из чл. 21 и
6) црквеним прирезима на чл. 10 и 11.
Члан 10.
Прирез на непосредни порез који плаћају православни порезовници у држави имају право да распишу Патријаршија, Епархије и Црквене Општине, свака за своје потребе, и то само ако приходи предвиђени у чл. 9 од 1—5 не могу покрити њихове расходе предвиђене буџетом. Одлуку о распису овога приреза за унапред одређено време доносе органи који су по црквеном Уставу за то надлежни. Ова одлука постаје пуноважна кад је одобри Министар финансија у споразуму са Министром правде. То одобрење није потребно за прирезе до 10% на непосредни државни порез које расписују црквене општине по закључку црквено-општинског збора донетом од представника црквене општине одређених Црквеним Уставом, који представљају 75% пореске снаге у општини. За такве одлуке потребно је само одобрење црквене власти надлежне по Црквеном Уставу.
Члан 11.
Црквене прирезе прикупљају органи државне пореске администрације, једновремено у свему по прописима за државне дажбине, и предају их у тромесечним ратама надлежним црквеним властима.
Члан 12.
За званичне радње црквених власти, и у јерархиском и у самоуправном делокругу, плаћа се само она такса коју црквене власти пропишу посебним Правилником одобреним од Министра правде у споразуму са Министром финансија. Ова се такса наплаћује у корист Српске Православне Цркве.
Члан 13.
Службена преписка и аманетна пошта свих црквених власти и установа ослобођава се плаћања поштарине и телеграфске таксе.
Члан 14.
Свих јавних дажбина ослобођавају се зграде намењене Служби Божјој, црквено-просветним и добротворним установама; заводи за црквене потребе; архијерејски, манастирски и парохиски домови; православни културно-историски споменици (манастиришта, црквишта и т. д.), и дворишта свих побројаних установа.
Члан 15.
Свештена лица мирског и монашког реда нису обавезна лично да врше оне јавне послове који се, према канонским прописима, противе свештеничком чину и позиву.
Члан 16.
Све државне власти које по својој надлежности покрену кривични поступак против свештених лица оба реда или монаха дужне су одмах о томе да известе надлежног Архијереја, као и о коначној одлуци коју буду донеле по дотичном предмету.
Члан 17.
У свим државним и приватним школама, православна верска настава предаје се у сагласности са надлежном црквеном влашћу, а по одредбама Закона о тим школама.
Наставне планове и програме за предавања веронауке прописује надлежни Министар узимајући у обзир потребу верског васпитања по предлогу Светог Архијерејског Сабора. За уџбенике веронауке важиће прописи Закона о уџбеницима. За све уџбенике даће Свети Архијерејски Синод своје одобрење у погледу њихове верске садржине.
У државним основним школама веронауку могу предавати квалификовани парохиски свештеници или нарочити вероучитељи, у смислу прописа Закона о народним школама. Где, по закону или иначе, није могуће да православну веронауку предаје свештеник или нарочити вероучитељ, вршиће ову наставу учитељи те школе који су православне вере.
Вероучитеље свештена лица у свима народним школама поставља Министар просвете из реда кандидата предложених од надлежне црквене власти. Вероучитеље у осталим државним — средњим и стручним — школама поставља надлежни Министар између кандидата који поднесу одобрење надлежне црквене власти да могу предавати веронауку у средњим школама. Све вероучитеље премешта и разрешава дужности Министар по одредбама школских закона.
Вероучитеље у свима приватним школама поставља и премешта управа школе по одобрењу надлежног Архијереја. И за ове вероучитеље важе прописи школских закона.
Надлежна црквена власт може одузети већ издато одобрење оним вероучитељима који не предају веронауку онако како прописује православна вера или који, иначе, својим животом и радом не одговарају својој вероучитељској дужности.
Члан 18.
Свети Архијерејски Синод настојава и стара се да предавања на православним богословским факултетима државних Университета буду у сагласности са науком православне вере. У случајевима осведочене несугласности предузима код Министра просвете потребне мере, да се оне отклоне.
Професори и доценти богословског факултета који се бирају по Закону о Университету постављају се, пошто се претходно утврди и верска подобност кандидата оценом Светог Архијерејског Синода.
Члан 19.
Све црквене аутономне духовне школе стоје под управом и надзором црквене власти.
О оснивању ових школа решава Свети Архијерејски Сабор. Он прописује за њих наставни план и програм предавања, и поставља и разрешава њихове управнике. Министар просвете даје одобрење за оснивање ових школа и за наставни план.
Свети Архијерејски Синод стара се за нарочиту спрему наставничког и васпитачког особља; поставља и разрешава га.
Епархиски Архијереј води непосредан надзор над овим школама у својој Епархији, подноси о томе извештај Светом Архијерејском Синоду и предлоге о постављању и разрешавању наставника и васпитача. Врховни надзор и над свим школама води Министар просвете.
Члан 20.
Свештенике у државним болницама, казненим и њима сличним заводима и другим државним установама поставља, на предлог епархиског Архијереја, надлежни министар.
ПРЕЛАЗНА И ЗАВРШНА НАРЕЂЕЊА
Члан 21.
При превођењу црквених надлештава, установа и лица са државног буџета на буџет Српске Православне Цркве, Уредбом Министра правде и Министра финансија утврдиће се коју ће помоћ из државних средстава Српска Православна Црква стално по државном буџету примати. При утврђивању ове државне помоћи узеће се у обзир они досадашњи расходи по Финансијском закону и Државном буџету за 1929—30 годину, који се односе на она црквена надлештва, установе и лица која прелазе са државног буџета на буџет Српске Православне Цркве, као и износи т.зв. бира у Србији и Јужној Србији, загарантованог досадањим законом, и приреза у другим црквеним областима предвиђених досадањим законским уредбама.
Члан 22.
Поред државне помоћи поменуте у чл. 21, Српска Православна Црква примиће одсеком, или ће примати годишње стално, износ на име накнаде за потраживања која припадају Српској Православној Цркви у Србији и Црној Гори према Држави. Ова ће се потраживања утврдити споразумно између министра финансија и министра правде с једне стране и Светог Архијерејског Сабора с друге стране. Износ накнаде утврдиће се посебном уредбом коју ће донети министар финансија и министар правде у споразуму са Светим Архијерејским Сабором, а у колико буде годишње исплаћиван, уносиће се у буџет Министарства правде. Ова уредба може се мењати само законом, по претходном пристанку Светог Архијерејског Сабора.
Члан 23.
Српске Православне Епархије и њихови делови ван граница Краљевине Југославије, као саставни делови Српске Патријаршије, остају у погледу организације у јерархиском и материјалном односу према Српској Патријаршији у коме су биле према појединим Српским Митрополијама, све док се ови односи не би друкчије регулисали.
Члан 24.
Црквени Устав о целокупном уређењу Српске Православне Цркве и свију црквених самоуправних власти донеће Свети Архијерејски Сабор, и предложити министру правде, који ће га, пошто га усвоји, поднети Краљу на озакоњење.
Члан 25.
Овлашћује се министар правде да Уредбом пропише све поближе одредбе, потребне за извршење овога Закона, водећи рачуна о предлозима Светог Архијерејског Синода.
Члан 26.
Овим Законом и Црквеним Уставом предвиђена организација Српске Православне Цркве има се извести најдаље у року од 2 године, рачунајући од дана ступања на снагу истих Закона.
По ступању на снагу овог Закона и Црквеног Устава престају важити сви закони, уредбе и други прописи о предмету тих закона. Но досадашњи прописи о организацији Српске Православне Цркве губе важност тек када буде спроведена организација, предвиђена у првом ставу овога члана.
Члан 27.
Овај Закон ступа у живот када га Краљ потпише, а обавезну снагу добија када се обнародује у „Службеним Новинама“.