Устав Српске православне цркве (1931)

УСТАВ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Српска православна црква је једна, нераздељива и автокефална. Она одржава догматско и канонско јединство са осталим православним црквама. Има достојанство патријаршије.

Службени језик Српске православне цркве је српски, са писмом ћирилицом. Њена застава је тробојка: црвено-плаво-бело, са златним крстом и огњилима.

ЊЕНО УРЕЂЕЊЕ

Уређење Српске православне цркве је црквено-јерахиско и црквено-самоуправно.

Целокупна њена организација оснива се на потпуној једнакости и равноправности. Њено основно уређење, предвиђено одредбама овог устава не допушта ни у погледу црквено-јерахиском ни у црквено-самоуправном никакве изузетке.

Њене црквено-јерархијске и самоуправне власти, тела и органи јесу: 1) Патријарх, Свети архијерејски сабор и синод, Велики црквени суд, Патријаршиски савет, Патријаршиски управни одбор; 2) епархиски архијереј, епархиски црквени суд, епархиски савет, епархиски управни одбор; архијерејски намесник; парох; црквено-општински збор, црквено-општински савет и црквено-општински управни одбор; настојатељ и манастирско братство.

На челу Српске православне цркве је српски Патријарх, као њен врховни поглавар.

На челу сваке епархије стоји епархиски архијереј као њен непосредни поглавар. Он је по црквено-канонским прописима главни представник и руководилац свега црквено-духовног живота и црквеног поретка у епархији, и врши своју црквено-јерархиску власт самостално, а црквено-самоуправне послове у заједници са свештенством и народом.

ЕПАРХИЈЕ У ЗЕМЉИ

У Српској православној цркви ове су епархије:

Београдско-карловачка са средиштем у Београду, банатска са средиштем у Вршцу, бањалучка са средиштем у Бањој Луци, бачка са средиштем у Новом Саду, браничевска са средиштем у Пожаревцу, горњо-карловачка са средиштем у Плашком, односно у Карловцу, дабробосанска са средиштем у Сарајеву, далматинска са средиштем у Сплиту, загребачка са средиштем у Загребу, зворничко-тузланска са средиштем у Тузли, злетовско-струмичка са средиштем у Штипу, жичка са средиштем у Краљеву (Жича), нишка са средиштем у Нишу, охридско-битољска са средиштем у Битољу, пакрачка са средиштем у Пакрацу, рашко-призренска са средиштем у Призрену, скопљанска са средиштем у Скопљу, тимочка са средиштем у Зајечару, захумско-херцеговачка са средиштем у Мостару, црногорско-приморска са средиштем на Цетињу, шабачка са средиштем у Шапцу.

Архијереји епархија црногорско-приморске, скопљанске, дабробосанске и загребачке имају по свом положају титулу митрополита.

ЕПАРХИЈЕ У ИНОСТРАНСТВУ

Под српску православну цркву у духовном и јерархиском погледу потпадају и ове епархије у иностранству:

Православна чешка епархија, са средиштем у Прагу; српска православна црква у Сједињеним Државама Америке и Канади, са средиштем у Чикагу; лукачевско-прјашевска православна епархија у Прикарпатској Русији у Чехословачкој, са седиштем у Лукачеву; српска православна епархија задарска са седиштем у Задру и српски православни викаријат скадарски, са седиштем у Скадру.

Српска православна епархија будимска и делови досадашњих епархија вршачке и темишварске, као и делови других епархија ван граница Краљевине Југославије остају у погледу организације у јерархиском и материјалном односу према Српској православној цркви у коме су били према појединим српским митрополијама, све док се ови односи не би друкчије регулисали.

ЕПАРХИЈА, НАМЕСНИШТВА, ПАРОХИЈЕ

Епархија се у црквено-административном погледу дели на архијерејска намесништва, црквене општине са парохијама, и манастире. Архијерејско намесништво сачињава одређени број црквених општина под надзором архијерејског намесника. О оснивању и називу и променама архијерејских намесништва одлучује епархијски архијереј у споразуму са епархиским црквеним судом и епархиским управним одбором, а по одобрењу Светог архијерејског синода стављеном у сагласности са Патријаршиским управним саветом. Црквену општину сачињавају једна или више парохија. Парохије у једном месту сачињавају једну црквену општину. Изузетно где је преко 50.000 православних душа може се образовати и више црквених општина.

Парохију чине најмање 300, а највише 500 православних домова. Изузетци могу бити у оним местима и крајевима где теренске и друге прилике не допуштају такво груписање парохије.

Епархијски архијереј у споразуму са црквеним судом и епархиским управним одбором доноси одлуке о образовању нових и регулацији старих парохија. Све одлуке постају извршне кад их одобри Свети архијерејски синод у сагласности са Патријаршиским управним одбором. Сваки православни хришћанин припада као члан оној парохији у којој је настањен најмање шест недеља.

Српска православна црква самостално уређује своје верске, црквено-просветне, добротворне и остале културне послове, управља и располаже својим добрима, фондовима, задужбинама (закладама) и установама, у границама Закона о српској православној цркви, а по црквеним прописима и одредбама овога устава.

ФИНАНСИРАЊЕ ЦРКВЕ

Државна помоћ коју ће српска православна црква стално примати по државном буџету утврдиће се посебном уредбом коју доноси Министар правде са Министром финансија. При утврђивању ове државне помоћи узеће се у обзир стварне потребе и они досадашњи расходи по Финансиском закону и државном буџету за 1929/30 годину који се односе на она црквена надлештва, лица и установе, која прелазе са државног буџета на буџет Српске православне цркве, као и износи тако званог бира у Србији и Јужној Србији загарантованога досадашњим законом, и приреза у другим црквеним областима предвиђеним досадашњим законским уредбама (члан 21 Закона о Српској православној цркви).

Политичке општине и друга самоуправна тела која у свом годишњем буџету одређују за верске сврхе помоћи одређиваће према броју душа такву помоћ и српским православним црквеним општинама које се налазе на њихову подручју.

II

Лица монашког реда не могу имати никаква непокретна добра. Ако би пак неко од њих стекао таква добра, не стиче их за себе већ за свој манастир и не може с њима располагати ни на који начин.

Архијереј може само оно имање за своје сматрати, држати га, и њиме за живота располагати и држати које је сам стекао и набавио. Од таквог свог имања архијереј може тестаментом завештати једну трећину слободно према своме нахођењу; другу трећину дужан је завештати на потребе своје епархије, а трећу трећину дужан је завештати на задужбине или самосталне фондове за опште потребе цркве.

Патријарх има од државе на име трошкова за репрезентацију 35.000 динара месечно, аутомобил и подвозна сретства према Његову достојанству. Патријарху припада и стан у згради Патријаршије, коју ће држава подићи, са намештајем снабдети и цркви у власништво предати, за смештај патријаршиских синодалских и саборских канцеларија и за стан Патријархов.

Поред других права, Патријарх поставља декретом службенике по овом уставу.

Велики црквени суд је врховна црквена судска власт за кривице свештенства, монаштва и световњака, и за брачне спорове, као и за све црквене спорове унутрашње црквене управе који не спадају у судску надлежност Светог архијерејског сабора и синода. Седиште Великог црквеног суда је у резиденцији Патријарха.

Велики црквени суд, Патријаршиски савет и управни одбор

Велики црквени суд је сталан, и састављају га: претседник архијереј кога бира Свети архијерејски сабор на две године, два члана које одређује Свети архијерејски синод из своје средине, два члана свештена лица мирског реда која бира Свети архијерејски сабор, секретари свештена лица, и потребан број писара и званичника. За чланове свештена лица у Великом црквеном суду могу бити постављена свештена лица мирског реда која су свршила више богословске и по могућству правне науке, и имају најмање 10 година црквено-судске или грађанско-судиске службе.

Велики црквени суд у другом и последњем степену расматра, одобрава, преиначава и поништава решења и пресуде епархиских црквених судова, по службеној дужности или по изјављеном незадовољству.

Патријаршијски савет је врховно уредбодавно претставништво у пословима спољашње црквене управе. У Патријаршиском савету чији је претседник Патријарх, има и 12 световних лица која поставља Краљ.

Патријаршиски управни одбор је врховна извршна (управна и надзорна) власт над црквено-самоуправним органима и извршни орган Патријаршиског савета.

Епархиски црквени суд, савет и управни одбор

Епархиски архијереј, као непосредни поглавар и представник своје епархије, уз сарадњу свештенства и народа, управља и свестрано руководи целокупним унутрашњим и спољашњим верским и црквеним животом у епархији.

Епархиски црквени суд је орган епархиског архијереја за црквено судство и послове унутрашње црквене управе. Претседник епархиског црквеног суда је епархиски архијереј, кога по његову овлашћењу замењује архијерејски заменик. Кад архијереј председава, архијерејски заменик може учествовати у суђењу као члан суда.

Епархиски суд као судски орган суди кривице свештенства оба реда, суди кривице верних које повлаче искључење из црквене заједнице на извесно време или коначно, спорове о ваљаности поништењу и разводу брака, решава да ли ће муж давати жени издржавање за време трајања брачне парнице и код које ће парничне стране деца за то време остати, односно да ли ће муж давати жени и по свршетку брачне парнице стално издржавање, код кога ће од родитеља деца остати, и ко ће од њих сносити трошкове за издржавање деце, а величину издржавања одмеравају редовни грађански судови.

Епархиски савет је представништво у пословима епархиске управе. У њега улазе: епархиски архијереј или његов заменик, чланови црквеног суда, половина архијерејских намесника у епархији, један свештеномонах, по један стални парох из намесништава која нису намесником заступљена и из сваког намесништва по два члана црквено-општинског савета из реда грађанства.

Епархиски управни одбор је извршна (управна и надзорна) власт у пословима спољашње црквене управе у епархији и извршни орган епархиског савета. Сачињавају га: архијереј или његов заменик, једно монашко лице, један архијерејски намесник, два пароха и шест световњака.

Свака епархија има свога правобраниоца са квалификацијама судије грађанског суда, који је уједно правобранилац и за послове епархиског савета и управног одбора дотичне епархије.

Намесник, парох, ђакон

Архијерејски намесник може бити само оно свештено лице које је свршило вишу или средњу богословску школу, показало се ревносно у вршењу парохиске или друге црквене службе, доброг је владања и примерног живота и провело је најмање 10 година у парохиској или државној духовној служби, а ако је са вишом богословијом најмање 5 година. Поставља га и разрешава епархиски архијереј. Може имати и свога помоћника — свештено лице.

На челу сваке парохије је парох, који обавезно живи у својој парохији и без знања и допуштења надлежних власти не може да се удаљи са места свога службовања. Парох је привремен или сталан. И једног и другог поставља епархијски архијереј.

За привременог парохиског свештеника може бити постављено лице које је свршило вишу или средњу богословску школу и које нема никаквих канонских сметњи за свештенички чин. За сталног парохиског свештеника поставља се свештено лице које је провело у свештеничком или ђаконском чину најмање три године, положило практични испит или је од овога ослобођено. Попуњавање парохија врши се стечајем.

Где има више парохиских свештеника при једном храму архијереј једнога од њих поставља за старешину цркве који је и старешина канцеларије парохиског надлештва.

Сталног пароха може архијереј са парохије уклонити или преместити само по његовој молби или пристанку и по пресуди надлежног црквеног суда. Привременог парохиског свештеника може архијереј преместити по потреби службе.

Ђакона може имати свака парохија. Обавезно имају ђаконе епископске катедрале и оне цркве за које то одреде надлежне епархиске власти по одобрењу патријаршиског управног одбора. Место сталног парохиског свештеника упражњује се прелазом у другу црквену службу, премештајем по молби, пристанку или осуди, губитком парохије, умировљењем и смрћу.

Унутрашња мисија цркве

За ширење верске и црквене власти и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини, под председништвом пароха и под заштитом архијереја, верско-добротворно старатељство, које поставља епархиски архијереј без разлике пола и у којем су сви чланови по положају у тој црквеној општини. Верско-добротворно старатељство има свој фонд који се у првом реду образује из прихода светога храма, и умножава како на тих прихода тако и прилозима, поклонима и завештањима, као и годишњом помоћи из црквено-општинске благајне.

Црквено-општински збор, савет и одбор

Црквено-општински збор, који доноси одлуку о црквено-општинском прирезу до 10% по члану 10 Закона о српској православној цркви, сачињавају сви пунолетни мушки чланови црквене општине који плаћају порез.

Црквено општински савет бирају чланови црквено-општинског збора који су навршили 24 године живота и нису изгубили бирачко право. Бирачко право губи, поред других, онај који се не одликује добрим животом, који живи ванбрачно, а на три године губи право онај чијом је кривицом или чијим поводом брак разведен.

Црквено-општински савет чине 24 до 60 чланова и половина тога броја заменика, према броју душа верних. Број чланова одређује епархиски управни одбор. Пароси црквених општина чланови су црквено-општинских савета по своме звању.

За члана црквено-општинског савета може бити изабран сваки члан парохије који има све услове црквено-општинског бирача, навршио је 30 година, држављанин је наш и станује у дотичној општини најмање годину дана.

Када се црквено-општински савет конституише, одмах се приступа избору црквено-општинског управног одбора тајним гласањем. Записник о свему томе подноси се у овереном препису на преглед и одобрење епархиском управном одбору.

Црквено-општински савет поред других послова предлаже црквеном општинском збору расписивање приреза на непосредни порез, у смислу чл. 10 Закона о српској православној цркви, до 10% и одлуку збора доставља на надлежно одобрење Патријаршиском управном одбору, а доноси одлуке о расписивању приреза за непосредни порез изнад 10% које одлуке такође шаље преко Патријаршиског одбора на надлежно одобрење.

Црквено-општински управни одбор чине 6 до 12 чланова, према броју чланова у црквено-општинском савету и осталим приликама у црквеној општини. У њега улазе претседник и потпретседник црквено-општинског савета у истом својству по свом положају, као и парох. Остале чланове и њихове заменике бира црквено-општински савет из своје средине на шест година. Парох има право жалбе надлежној црквеној власти у року од 14 дана против одлуке савета и одбора. Епархиски управни одбор има право разрешити црквено-општински савет и управни одбор, и наименовати привремено повереништво од 3 до 5 чланова.

Црквене кривице и казне

Црквене кривице су ове:

Свештеничких лица оба реда: преступи против вере и учења цркве као и црквеног поретка; владање које не доликује свештеничком чину и положају; невршење, односно немарно вршење службених свештеничких дужности и законитих наредаба претпостављених власти; увреде и клевете које једно свештено лице нанесе другом свештеном лицу, изнуђавање непрописне награде за свештене радње и претресање и критиковање у беседама црквених и других закона, као и наредаба црквених и државних власти и њихових поступака.

Верних: преступи против вере и учења цркве и преступи против хришћанског морала.

Црквене казне су ове:

За свештена лица оба реда: опомена, укор, новчана казна до 50% месечних принадлежности, највише до године дана, епитимија, највише до 30 дана, премештај, привремена забрана свештеног дејствовања највише до године дана, губитак парохиске службе односно звања, доживотна забрана свештенодејства, лишење свештеничког чина и лишење свештеничког чина са искључењем из црквене заједнице.

За верне: привремено лишење појединих права и почасти у цркви, искључење из црквене заједнице за извесно време, и коначно искључење из црквене заједнице.

Српска православна црква води старање о неговању и развијању црквене просвете и црквене уметности, и у ту сврху оснива и подиже школе и заводе. Школе више и ниже богословске и монашке оснива Свети архијерејски сабор у споразуму са Патријаршиским саветом а укида их по својој одлуци.

Црква самостално располаже и управља црквеном имовином, црквеним фондовима и задужбинама (закладама), као и својим приходима у границама Закона о православној цркви и устава.

За покриће расхода цркве служе ови извори:

Приходи од црквених и манастирских добара, храмова, задужбина и фондова, црквене таксе по чл. 12 црквеног закона, приход од државне накнаде по члану 22 истог закона, државна помоћ по члану 21 закона, црквени прирез на непосредни порез по чл. 10 Закона и помоћ самоуправних тела и других установа, као и добровољни прирези, дарови и завештања.

Опште потребе цркве које се предвиђају у прорачуну општих расхода и прихода подмириваће се: приходима од општих црквених добара, из црквених такса, фондова, задужбина, ванредних прихода од добровољних прилога, дарова и завештања, нарочитог разрезивања на приходе црквених општина, манастира и епархија, и црквеног приреза.

Посебне потребе епархија подмириваће се приходима од епархиских добара, црквених фондова, задужбина, ванредним приходима од помоћи самоуправних тела и других установа, као и приходима од добровољних прилога, дарова и завештања, нарочитог разрезивања на приходе црквених општина и манастира и од црквеног приреза.

Посебне потребе црквених општина подмириваће се приходима од храма и црквено-општинских добара, црквених фондова, задужбина, као и ванредним приходима од помоћи самоуправних тела и других установа, добровољних прилога, дарова и завештања, и приходима од црквеног приреза.

Средствима цркве могу се оснивати: заводи црквено финансиски, за осигурање, штампарије и књижаре, као и заводи и радионице за израду свећа, црквених утвари и других ствари потребних за богослужење. Употреба свећа за цркву зависи од одобрења надлежних црквених власти. За снабдевање верних овим израђевинама и потребама за погребе и парастосе могу се оснивати нарочите црквене продавнице.

Прелазна наређења и завршне одредбе

Организација црквено-јерархиских и црквено-самоуправних тела и органа цркве по одредбама овог устава има се извршити у року од две године од дана када овај устав ступи на снагу. Сабор ће донети најдаље у року од једне године од дана ступања устава на снагу све уредбе које су потребне за увођење у живот овог устава.

Синод ће спровести организацију свих тела осим архијерејских намесништава, црквених општина и парохија. Организацију ових извршиће сваки архијереј у својој епархији са епархиским црквеним судом, у року који му одреди синод, и поднети овоме на одобрење. Овом организацијом престају да постоје досадашња тела и органи који нису уставом предвиђени.

Сви црквени, манастирски, епархиски и свештенички фондови, капитали и задужбине које се до сад налазе под управом и надзором државних органа ступањем на снагу овог устава прелазе под управу и надзор цркве.

Принадлежности свештенства (плата, награде за свештенорадње и принадлежности у натури које ће се предвидети уредбом) теку од дана који ће се одредити уредбом и кад се за то предвиде кредити у буџету општих расхода и прихода цркве. Од тога дан сесије које је дотад уживало свештенство прелазе на слободно располагање цркви.

Верским службеницима који до ступања на снагу устава примају своје принадлежности из сретстава државног буџета, и пређу на буџет цркве тим прелазом не могу се смањити њихове принадлежности ни њихов ранг али се по одлуци надлежног архијереја с одобрењем синода прекобројни могу одредити према потреби и на друге службене положаје у цркви.

Кад овај устав ступи на снагу престају важити сви закони, уредбе и остали прописи, који се противе овом уставу. Но досадашњи прописи о организацији цркве важиће док се не спроведе организација предвиђена овим уставом.