Print Friendly, PDF & Email

Il provvedimento è disponibile nelle seguenti lingue:

МИ

АЛЕКСАНДАР I

по милости Божјој и вољи Народној

КРАЉ ЈУГОСЛАВИЈЕ

 

прописујемо и проглашујемо

 

УСТАВ

КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ


који гласи:

Садржај

ОДЕЉАК I
Опште одредбе

Члан 1.

Краљевина Југославија је наследна и уставна монархија.

Члан 2.

Грб је Краљевине двоглави Бели орао у полету, на црвеном штиту. Врх ове главе Двоглавог Белог Орла стоји Круна Краљевине. На прсима Орла је штит, на коме су: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку, поред њега штит са 25 поља црвених и сребрнастих наизменце а испод њих плави штит са три златне шестокраке звезде и бели полумесец.

Државна застава је плаво-бело-црвена тробојка у водоравном положају према усправном копљу.

Члан 3.

Службени језик Краљевине је српско-хрватско-словеначки.

ОДЕЉАК II
Основна грађанска права и дужности

Члан 4.

Држављанство је у читавој Краљевини једно. Сви су грађани пред законом једнаки. Сви уживају једнаку заштиту власти.

Не признаје се племство ни титуле, нити икаква преимућства по рођењу.

Члан 5.

Ујемчава се лична слобода.

Нико не може бити узет на одговор, нити бити притворен, нити иначе ма од кога бити лишен слободе, осим у случајевима које је закон предвидео.

Незаконито лишење слободе је кажњиво.

Члан 6.

Никоме не може судити ненадлежан суд.

Члан 7.

Нико не може бити осуђен док не буде надлежно саслушан или законим начином позван да се брани.

Члан 8.

Казна се може установити само законом и применити једино на дела, за која је закон у напред рекао да ће се том казном казнити.

Члан 9.

Ниједан грађанин не може бити изгнан из државе. Он се не може протерати у земљи из једног места у друго, нити заточити у једноме месту, осим у случајевима које је закон изречно предвидео.

Нико се не може, ни у ком случају, протерати из свог завичајног места. без судске пресуде.

Члан 10.

Стан је неповредан.

Власт не може предузети никакво претресање ни истраживање у стану грађана, осим у случајевима које је закон предвидео и начином како је закон прописао.

Незаконита повреда стана кажњива је.

Члан 11.

Ујемчава се слобода вере и савести. Усвојене вероисповести равноправне су пред законом и могу свој верозакон јавно исповедати.

Уживање грађанских и политичких права независно је од исповедања вере. Нико се не може ослободити својих грађанских и војних дужности и обавеза позивајући се на прописе своје вере.

Вере могу бити признате само законом. Усвојене и признате вере самостално уређују своје унутрашње верске послове и управљају својим закладама и фондовима у границама закона.

Нико није дужан да своје верско осведочење јавно исповеда. Нико није дужан да суделује у верозаконим актима, свечаностима, обредима и вежбама, осим код државних празника и свечаности и у колико то одреди закон за особе, које су подложне очинској, туторској и војној власти.

Усвојене и признате вере могу одржавати везе са својим врховним верским поглаварима и ван граница државе, у колико то траже духовни прописи појединих вероисповести. Начин, како ће се те везе одржавати, регулисаће се законом.

У колико су у државном буџету предвиђени за верозаконе сврхе издаци, имају се делити међу поједине усвојене и признате вероисповести сразмерно броју њихових верних и стварно доказаној потреби.

Верски претставници не смеју употребљавати своју духовну власт преко верских богомоља или преко написа верског карактера или иначе при вршењу своје званичне дужности у партиске сврхе.

Исто тако ником није допуштено да у богомољама или приликом верских скупова и манифестација у опште врши ма какву политичку агитацију.

Члан 12.

Свакоме је слободно, у границама закона, изразити своје мишљење путем речи, живе или писане, сликама и другим сходним средствима.

Члан 13.

Грађани имају право удруживања, збора и договора у границама закона. Не може бити удруживања на верској или племенској или регионалној основи у партиско-политичке сврхе као ни у сврхе физичког васпитања.

На зборове се не може долазити под оружјем.

Члан 14.

Грађани имају право молбе. Молбу може потписати један или више њих, као и сва правна лица. Молбе се могу подносити свима властима без разлике.

Члан 15.

Наука и уметност су слободне.

Члан 16.

Поред државних јавних школа могу постојати и приватне у границама закона.

Основно школовање је обавезно. Оно је у државним основним школама бесплатно.

Све школе морају давати морално васпитање и развијати држављанску свест у духу народног јединства и верске трпељивости.

Све установе за образовање под државним су надзором.

Члан 17.

Неповредна је тајна писама, телеграфских и телефонских саопштења, осим у случају кривичне истраге, мобилизације или рата.

Сви они који повреде тајну писама, телеграфских и телефонских саопштења, казниће се по закону.

Члан 18.

Сваки грађанин има право непосредно и без ичијег одобрења тужити суду државне и самоуправне органе за кривична дела, која би ови учинили према њему у службеном раду.

За министре, судије и војнике под заставом важе нарочите одредбе.

За штете које учине грађанима државни или самоуправни органи незаконитим или неправилним вршењем службе, одговарају пред редовним судом службеник као извршилац и држава, односно самоуправно тело.

Члан 19.

Сва звања у свима струкама државне службе подједнако су доступна, под законским погодбама, свима држављанима.

Члан 20.

Сваки држављанин ужива заштиту државе у страним државама. Сваком је држављанину слободно иступити из држављанства пошто испуни своје обавезе према држави.

Забрањује се издавање својих држављана.

ОДЕЉАК III
Социјалне и економске одредбе

Члан 21.

Брак, породица и деца стоје под заштитом државе.

Члан 22.

Својина је зајемчена.

Садржина и обим права својине одређују се законом.

Експропријација приватне својине у општем интересу допуштена је на основу закона, уз правичну накнаду.

Члан 23.

Слобода рада и уговарања у привредним односима признаје се.

Држава има, у интересу целине, а на основу закона, право и дужност да интервенише у привредним односима грађана, у духу правде и отклањања друштвених супротности.

Члан 24.

Као саветодавно тело у питањима привредним и социјалним установљава се Привредно Веће, које ће на тражење Краљевске Владе или Народног Претставништва давати своје стручно мишљење.

Привредно Веће сачињавају претставници привредних редова и стручњаци у привредним и социјалним питањима.

Начин састава и пословања Привредног Већа одређује нарочити закон.

ОДЕЉАК IV
Државна власт

Члан 25.

Државна власт врши се по одредбама овога Устава.

Члан 26.

Законодавну власт врше Краљ и Народно Претставништво заједнички.

Народно Претставништво састављају Сенат и Народна Скупштина.

Члан 27.

Управну власт врши Краљ преко одговорних министара по одредбама овога Устава.

Члан 28.

Судску власт врше судови. Њихове пресуде и решења изричу се и извршују у име Краља на основу закона.

ОДЕЉАК V
Краљ

Члан 29.

Краљ је заточник народног јединства и државне целине; Он је чувар њихових свагдашњих интереса.

Краљ потврђује и проглашује законе, поставља државне чиновнике и даје војне чинове по одредбама закона.

Краљ је врховни заповедник све војне силе.

Он даје ордене и друга одликовања.

Члан 30.

Краљ има право амнестије. Амнестијом се ниште правне последице кажњивог дела, али се њоме не могу вређати права приватних лица на накнаду штете. Амнестија се може дати пре почетка кривичног поступка, у току поступка и после извршне пресуде. Амнестија је општа или појединачна.

Краљ има право помиловања. Он може досуђену казну опростити, смањити или ублажити.

Право помиловања по делима кажњивим само по приватној тужби одређује Законик о судском кривичном поступку.

Члан 31.

Краљ претставља државу у свима њеним односима са туђим државама. Он оглашује рат и закључује мир. Ако земља није нападнута, или јој рат није оглашен од које друге државе, за оглас рата потребан је претходни пристанак Народног Претставништва.

Ако земљи буде оглашен рат или она буде нападнута, има се одмах сазвати Народно Претставништво.

Члан 32.

Краљ сазива Народно Претставништво у редован или ванредан сазив.

Краљ отвара и закључује седнице лично, престоном беседом или преко Министарског савета, посланицом или указом.

У случају кад Краљ отвара или закључује седнице престоном беседом Сенат и Народна Скупштина уједно заседавају.

И престону беседу и посланице и указ премапотписују сви министри.

Краљ може у свако доба, по државној потреби, позвати Народно Претставништво.

Краљ има право распустити Народну Скупштину и наредити нове изборе. Указ о распуштању као и указ о новим изборима премапотписују сви министри.

Члан 33.

Краљ не може бити у исто време поглавар друге које државе без пристанка Народног Претставништва.

Члан 34.

Сваки писмени чин Краљевске власти премапотписује надлежни министар односно Министарски савет.

За све чине Краљевске власти одговара Министар односно Министарски савет, који је премапотписао.

За чине Краљеве као врховног заповедника војске, одговара Министар војске и морнарице.

Члан 35.

Краљ и Престолонаследник пунолетни су кад наврше 18 година.

Краљева личност је неприкосновена. Краљу се не може ништа у одговорност ставити нити Краљ може бити тужен. Ово не вреди за Краљево приватно имање.

Члан 36.

У Краљевини Југославији влада Краљ Александар I из династије Карађорђеве. Краља Александра наслеђује Његово мушко потомство по реду прворођења.

Члан 37.

Кад Краљ нема мушког потомства Он ће одредити себи наследника из побочне линије. У случају кад Краљ до своје смрти није одредио себи наследника, Народно Претставништво, у заједничкој седници, бираће Краља из исте династије.

Члан 38.

Краљевски Дом састављају: Краљица супруга, живи претци Краљеви у правој линији, из исте династије, са својим супругама, живи потомци Краљеви у правој линији са својим супругама и потомцима, рођена браћа Краљева и њихови потомци са својим супругама, сестре Краља владаоца, и сви женски потомци до удаје, стриц Краља Александра I Кнез Арсен, Кнез Павле са супругом и потомцима, и то женским потомцима до удаје.

Односи и положај чланова у Краљевском Дому уређени су Статутом, који прописује Краљ.

Члан 39.

Ступајући на престо, Краљ полаже пред Народним Претставништвом заклетву која гласи: „Ја (име) ступајући на престо Краљевине Југославије и примајући Краљевску власт, заклињем се свемогућим Богом, да ћу чувати изнад свега јединство народа, независност државе и целину државне области и да ћу по Уставу и законима владати, и да ћу у свима својим тежњама добро народа пред очима имати. Тако ми Господ Бог помогао. Амин!“

Члан 40.

Краљ борави стално у земљи. Ако се покаже потреба да Краљ иде из земље на краће време, заступа га по праву Наследник Престола. Ако Наследник Престола није пунолетан, или ако је спречен, Краља ће заступати Министарски савет. Заступништво се врши по упутствима која Краљ даје. Ово вреди и за случај Краљеве болести, која не ствара трајну неспособност.

За време отсуства Краља или Наследника Престола, Министарски савет нема права распуштања Народне Скупштине.

Заступништво Министарског савета може трајати најдуже шест месеци. По истеку тога рока ступају у важност уставни прописи о намесништву.

ОДЕЉАК VI
Намесништво

Члан 41.

Краљевску власт врши намесништво: 1) кад је Краљ малолетан, 2) кад је Краљ због душевне или телесне болести трајно неспособан да врши Краљевску власт.

У случају кад је Краљ трајно неспособан да врши Краљевску власт, о моменту образовања и престанку намесништва решава Народно Претставништво у заједничкој седници.

Кад Министарски савет нађе да је наступио случај Краљеве неспособности, он то саопштава Народном Претставништву заједно са мишљењем три лекара узета са домаћих медицинских факултета. На исти се начин поступа кад је у питању Наследник Престола.

Члан 42.

Намесничка власт припада по праву Наследнику Престола, ако је пунолетан.

Ако Наследник Престола, из узрока побројаних у члану 41, не може да врши намесничку власт, онда ће намесничку власт вршити три лица, која је Краљ одредио нарочитим актом или тестаментом. Истовремено Краљ одређује сваком намеснику по једног заменика. На случај да се упразни место намесника и његовог заменика, Народно Претставништво бира тајним гласањем, у заједничкој седници, новог намесника од двојице преосталих заменика. Ако је у животу само један заменик онда он долази без избора на упражњено место намесника.

На случај да Краљ није одредио ни актом ни тестаментом намеснике или да услед болести или смрти одређених намесника и њихових заменика није могуће образовати намесништво од бар два намесника. Народно Претставништво бира тајним гласањем, у заједничкој седници, потребан број Краљевских намесника. Намесници могу бити само грађани Краљевине Југославије.

Пре него што узму Краљевску власт у своје руке, намесници ће пред Народним Претставништвом положити заклетву: да ће Краљу бити верни и да ће владати по Уставу и земаљским законима.

Члан 43.

Ако је један од тројице намесника привремено отсутан или спречен, друга два намесника моћи ће и без њега отправљати државне послове.

Члан 44.

О васпитању малолетног Краља стараће се намесници.

О имању малолетног Краља бринуће се старатељи одређени Краљевим тестаментом. Ако преминули Краљ није одредио старатеља, именоваће их намесници по саслушању Претседника Државног савета, Касационог суда и Главне Контроле.

Члан 45.

До ступања на дужност намесника Министарски савет ће привремено вршити, под својом одговорношћу, Краљевску власт.

Члан 46.

У случају смрти или оставке Краљеве, Наследник Престола, ако је пунолетан, прима одмах Краљевску власт, објављује то народу прокламацијом и полаже прописану заклетву пред Народним Претставништвом.

Члан 47.

Ако Краљ по смрти својој није оставио мушког потомства, али би Краљица у време смрти Краљеве била трудна и на случај да Краљ није актом или тестаментом одредио намеснике, Народно Претставништво бира привремено намеснике, који ће вршити Краљевску власт само до порођаја. Влада је дужна поднети Народном Претставништву пре избора намесника мишљење три лекара узета са домаћих медицинских факултета о Краљичиној трудноћи. То исто вреди и за случај када би Престолонаследник преминуо а његова би жена била трудна у тренутку смрти Краљеве.

Члан 48.

У случају кад престо према одредбама овог Устава остане без наследника, Министарски савет ће узети у своје руке Краљевску власт и одмах позвати Народно Претставништво у нарочити сазив, у коме ће се решити о престолу.

Члан 49.

Цивилна листа Краљева одређује се законом. Једном одређена цивилна листа не може се повисити без пристанка Народног Претставништва ни смањити без пристанка Краљевог.

Краљевски намесници ће за време вршења своје дужности примати из државне благајнице онолико колико им, на предлог Министарског савета, одреди Народно Претставништво.

ОДЕЉАК VII
Народно претставништво

Сенат

Члан 50.

Сенат састављају сенатори: од Краља именовани и бирани. Сенатор не може бити млађи од четрдесет година.

Одредбе о броју бираних сенатора и њиховом избору прописују се законом.

Краљ може именовати толики исти број сенатора колико их је бираних.

Нико не може бити у исто време сенатор и народни посланик.

Члан 51.

Мандат бираних сенатора траје шест година. Сваке три године Сенат се обнавља изборима нових чланова за једну половину бираних сенатора.

Члан 52.

Мандат сенатора од Краља именованих траје шест година. Они се могу на предлог Претседника Министарског савета разрешити ове дужности услед физичке неспособности или ако су судом осуђени за кривична дела.

Именовани сенатори, ако су активни државни чиновници, не могу задржати чиновнички положај.

Члан 53.

Сенат се састаје кад и Народна Скупштина, а престаје радити кад и она.

Сенат сам испитује уредност мандата бираних сенатора и одлучује о њима.

Народна Скупштина

Члан 54.

Народну Скупштину састављају посланици које народ слободно бира општим, једнаким и непосредним гласањем.

Народна Скупштина бира се на 4 године. Мандат народног посланика може престати и раније у случајевима које предвиђа изборни закон.

Одредбе о броју и изборима народних посланика прописује се законом.

Члан 55.

Право бирачко има сваки држављанин по рођењу или прирођењу, ако је навршио двадесет и једну годину старости.

Официри активни као и подофицири и војници под заставом не могу вршити бирачко право ни бити бирани.

Закон ће решити о женском праву гласа.

Члан 56.

Привремено губе бирачко право: 1) који су осуђени на робију (тамницу), или затвор дужи од годину дана, док се не поврате у права, 2) који су осуђени на губитак часних права за време док траје та казна, 3) који су под стециштем, 4) који су под старатељством и 5) који су пресудом изгубили бирачко право због изборних кривица.

Члан 57.

За сенатора односно народног посланика може бити изабран само онај, који има бирачко право, без обзира је ли уведен у бирачки списак. Од сваког се сенатора односно посланика траже ови услови: 1) да је држављанин по рођењу или прирођењу Краљевине Југославије. Прирођени држављанин мора бити настањен најмање десет година, рачунајући од дана прирођења, 2) да је навршио 40 односно 30 година старости и 3) да говори и пише народним језиком.

Губитак бирачког права привлачи и губитак мандата сенатора односно народног посланика.

Сенатори и народни посланици не могу бити у исто време државни лиферанти или државни предузимачи.

Члан 58.

Активни државни чиновници не могу се кандидовати за сенаторе и народне посланике.

Полициски, финансиски и шумарски чиновници као и чиновници аграрне реформе, не могу се кандидовати, осим ако су то престали бити годину дана пре расписа избора.

Министри активни и на расположењу могу се кандидовати.

Члан 59.

Сваки сенатор и народни посланик претставља цео народ.

Сви чланови Народног Претставништва полажу заклетву, да ће Краљу бити верни, да ће чувати изнад свега јединство народа, независност државе и целину државне области, да ће Устав чувати и добро народа пред очима имати.

Члан 60.

Народно Претставништво сазива се Краљевим указом у престоници Београду у редован сазив сваке године двадесетог октобра.

Ако је у случају рата престоница измештена, Народно Претставништво састаје се у месту, које је Краљевим указом о сазиву одређено.

Редован сазив не може се закључити док не буде решен државни буџет.

Члан 61.

Народна Скупштина прегледа сама пуномоћства својих чланова и одлучује о њима.

Члан 62.

Народна Скупштина бира за сваки сазив из своје средине своје часништво.

Члан 63.

Законске предлоге подносе, по овлашћењу Краљевом, поједини министри.

Право подношења законских предлога припада сваком члану Народног Претставништва, чији предлог писмено помогне најмање једна петина чланова Сената односно Народне Скупштине.

Члан 64.

Законски предлог који Народна Скупштина усвоји шаље се Сенату на рад и обратно. Ако је законски предлог усвојен у целини и од Народне Скупштине и од Сената сматра се да је Народно Претставништво предлог примило. Ако су учињене какве измене или допуне од Сената односно од Народне Скупштине, онда се законски предлог враћа Народној Скупштини односно Сенату на решавање. Када се ове измене и допуне приме од Народне Скупштине односно Сената, сматра се да је Народно Претставништво предлог примило. На случај, да се Сенат и Народна Скупштина у пријему једног законског предлога у целини или у појединостима не сагласе, сматра се да је предлог одбивен и у истом сазиву се о њему не може више поново решавати. Ако се случај понови и у идућем сазиву, о томе законском предлогу одлучиће Краљ.

Члан 65.

Краљ закључује уговоре са страним државама, али је за потврду тих уговора потребно претходно одобрење Народног Претставништва. За потврду чисто политичких споразума није потребно претходно одобрење Народног Претставништва.

За уговор, да туђа војска поседне земљиште Краљевине или да пређе преко њега, потребно је одобрење Народног Претставништва.

Народно Претставништво може, кад ти изискује државна потреба, одлуком у напред овластити Министарски савет, да изда мере за неодложну примену предложеног уговора.

Државна територија не може се отуђити или разменити без одобрења Народног Претставништва.

Члан 66.

Законе проглашује Краљ указом, који садржи сам закон решен од Народног Претставништва. Указ премапотписују сви министри. Министар правде ставља на указ државни печат и стара се о обнародовању у „Службеним новинама“.

Закон добија обавезну снагу 15 дана по обнародовању у „Службеним новинама“, ако сам закон друкчије не одреди. Дан обнародовања у „Службеним новинама“ рачуна се.

Члан 67.

Народно Претставништво има право анкете као и истраге у изборним и чисто административним питањима.

Члан 68.

Сваки члан Сената и Народне Скупштине има право управљати министрима питања и интерпелације.

Министри су дужни дати на њих одговор у истом сазиву.

Члан 69.

Сенат и Народна Скупштина опште непосредно само са министрима.

Члан 70.

У Сенату и у Народној Скупштини имају право да говоре само њени чланови, чланови владе и владини повереници за то Краљевим указом одређени.

Члан 71.

Сенат и Народна Скупштина могу пуноважно решавати ако је на седници присутна једна трећина свих сенатора односно посланика.

За пуноважно решење потребна је већина гласова присутних. У случају равне поделе гласова предлог, о коме је гласано, сматра се, да је примљен.

Члан 72.

О сваком законском предлогу мора се гласати два пута у истом сазиву пре него што се коначно усвоји.

Члан 73.

Решавање Сената и Народне Скупштине у заједничком заседању бива само за случајеве за које је изрично речено.

Заједничким заседавањима претседавају претседници Сената и Народне Скупштине наизменично.

Члан 74.

Сенатор односно народни посланик не одговара за глас који је дао као члан Сената односно Народне Скупштине.

За све изјаве и поступке при вршењу мандата било у седницама Сената или Народне Скупштине или у одборима, или у особитом изасланству или у особитој дужности по одредби Сената или Скупштине, сенатори односно посланици одговарају Сенату односно Народној Скупштини, по одредбама пословника. За оне изјаве и поступке, који садрже кривично дело, сенатор односно народни посланик одговара и пред редовним судовима ако Сенат односно Народна Скупштина даде за то одобрење. Но за увреде, клевете или злочине сенатор односно народни посланик одговара пред редовним судовима и без претходног одобрења Сената односно Народне Скупштине.

Члан 75.

Без овлашћења Сената односно Народне Скупштине, њихови чланови не могу се за кривице учињене ван вршења мандата узимати на одговор нити лишити слободе док траје њихов мандат, осим кад се затекну на самом делу злочина или преступа. Али се и у томе последњем случају Сенат односно Народна Скупштина, ако је на окупу одмах извештава, и она даје или одриче овлашћење да се надлежни поступак продужи за време сазива.

Имунитетско право сенатора и посланика настаје даном избора односно наименовања.

Ако ко постане сенатор или посланик пре него што је над њим по каквој кривици изречена извршна пресуда, власт која врши извиђање и истрагу известиће о томе Сенат или Народну Скупштину, која даје или одриче овлашћење за продужење поступка.

Члан Сената и Народне Скупштине може се узимати на одговор само ради оног дела, за који је издан.

Члан 76.

Сенату и Народној Скупштини припада искључиво право да у својој средини одржава ред преко свог претседника. Никаква оружана сила не може се поставити у згради нити у њезином дворишту без одобрења Претседника. Исто тако без његовог одобрења не могу никакви државни органи чинити у Сенату и Народној Скупштини акт власти.

Нико оружан не сме уђи у зграду Сената и Народне Скупштине, осим лица која по пропису носе оружје и налазе се на служби код Сената односно Народне Скупштине.

ОДЕЉАК VIII
Управна власт

Члан 77.

Краљ именује и разрешава Претседника Министарског савета и министре. Претседник Министарског савета и министри чине Министарски савет, који стоји непосредно под Краљем. Министри се налазе на челу појединих грана државне управе.

Министар може бити и без портфеља.

Министри именују ниже државне чиновнике по одредбама закона.

Министри полажу пре ступања на дужност заклетву да ће Краљу бити верни и да ће радити по Уставу и по законима.

Члан 78.

Краљ и Народна Скупштина могу оптужити министре за повреду Устава и земаљских закона учињену у службеној дужности. За штете, које министар учини грађанима незаконитим вршењем службе одговара држава а министар држави.

Члан 79.

Министар може бити оптужен како за време трајања своје службе тако и за пет година после одступања.

Предлог, да се министар оптужи, мора се учинити писмено и мора садржати тачке оптужења.

Кад министра оптужи Народна Скупштина, одлука о стављању министра под суд има се донети већином од две трећине од укупног броја народних посланика.

Члан 80.

Ближе одредбе о министарској одговорности садржи посебан закон.

Члан 81.

Управна власт може издавати уредбе потребне за примену закона.

Члан 82.

Управа у Краљевини врши се по бановинама, срезовима и општинама.

Члан 83.

Краљевина Југославија има девет бановина и то:

1. Дравска са седиштем у Љубљани;
2. Савска са седиштем у Загребу;
3. Врбаска са седиштем у Бања Луци;
4. Приморска са седиштем у Сплиту;
5. Дринска са седиштем у Сарајеву;
6. Зетска са седиштем на Цетињу;
7. Дунавска са седиштем у Новом Саду;
8. Моравска са седиштем у Нишу;
9. Вардарска са седиштем у Скопљу.

Дравска Бановина: обухвата део територије ограничен, од места где северна граница среза Чабар сече државну границу, државном границом према Италији, Аустрији и Мађарској до места, где државна граница према Мађарској избија на реку Муру (с. и. од Чаковца). Од реке Муре граница иде источном односно јужном границом срезова: Лендава, Љутомер, Птуј, Шмарје, Брежице, Кршко, Ново Место, Метљика, Чрномељ, Кочевје и Логатец, обухватајући све поменуте срезове.

Савска Бановина: ограничена је са северне стране до реке Муре горе поменутом границом Дравске Бановине. Затим граница иде реком Муром и даље државном границом према Мађарској до места где ова напушта реку Драву, одакле иде Дравом и Дунавом до северне границе среза Илока. Од реке Дунава до реке Саве граница иде источном границом срезова: Вуковар, Винковци и Жупања, обухватајући и ове срезове. Даље иде реком Савом до утока Уне, а по том Уном до североисточне границе среза Двор (ј. з. од Костајнице). Од овога места до Јадранског мора (Моралички канал) граница иде јужном границом срезова: Костајница, Петриња, Глина, Вргин Мост, југоисточном границом среза Војнић, источном границом срезова: Слуњ, Кореница и Д. Лапац. Даље граница иде јужном границом срезова Грачац и Госпић обухватајући и ове срезове. Од обале граница иде теснацом Љубашким, каналом Нова Пољана, између острва Маон и Планик и северно од острва Олиб и Слива до државне границе на Јадранско море.

Врбаска Бановина: граничи се од североисточне границе среза Двор (ј.з. од Костајнице) реком Уном до њеног Утока у Саву, затим реком Савом, источном границом срезова: Дервента и Грачаница до реке Босне код села Долца. Одатле иде југозападном границом среза Маглај до тромеђе срезова: Тешањ, Маглај и Жепче. Од ове тачке граница иде северном границом срезова: Жепче, Зеница и Травник до планине Влашић (Љута Греда к. 1740); одатле граница иде преко коте 1446 источном падином Лесине (к. 1433), к. 1057, Јелић к. 1192, к. 1018. к. 1139, Обреновац к. 1157, па преко Радање планине (к. 1366) и Игралишта (к. 1085) излази на Раковце (к. 1217). Одатле граница иде између села Подрипци и Султановићи, затим између села Гмићи и Гувна на Осој (к. 888) и даље гребеном преко Шуљаге (к. 1533), Демировца (к. 1724) и Црног Врха (к. 1403) на М. Виторог (к. 1748). Од М. Виторога граница иде источном и југозападном границом Гламочког среза до спрам к. 1156 на планини Старетини; одатле граница пресеца у западном делу Ливањско Поље и на Троглаву (к. 1913) избија на југозападну границу среза Ливно и иде њоме до на Велики Бат (к. 1851). Даље граница иде јужном и западном границом среза Бос. Петровац до тромеђе срезова Д. Лапац, Книн и Бос. Петровац. Одавде до североисточне границе среза Двор (ј. з. од Костајнице) граница иде означеном границом Савске бановине.

Приморска Бановина: са северне стране граничи се означеним јужним границама Савске и Врбаске бановине све до тромеђе између срезова: Јајце, Бугојно и Травник (Раковце к. 1217). Од овога места граница иде источном границом среза Бугојна и северном границом среза Коњиц; за тим источном границом срезова Коњиц и Мостар до тромеђе срезова: Мостар, Столац и Невесиње. Даље иде границом среза Столац, обухватајући и овај срез. На Јадранском мору граница прелази Неретвљанским и Пељешачким каналом до државне границе на Јадранском мору.

Дринска Бановина: ограничена је са западне стране до реке Саве означеним границама Приморске и Врбаске бановине и даље са севера реком Савом до утока реке Колубаре. Од утока Колубаре до западне границе Приморске бановине к. 2058 на пл. Трескавици (источна граница среза Коњиц) - иде источном границом срезова: Посавског (Обреновац), Тамнавског, Колубарског, (Мионица) и Пожешког, обухвата срез Љубићки, даље иде источном границом среза Трнавског и Драгачевског, па источном, јужном и западном границом Моравичког среза и даље јужном границом срезова: Ариљског, Златиборског, Вишеградског, Чајничког, Рогатичког и Сарајевског.

Зетска Бановина: ограничена је са северне стране означеном јужном границом Приморске и Дринске бановине све до тромеђе између срезова: Драгачевског, Жичког и Студеничког. Од ове тромеђе до државне границе према Албанији гранична линија иде источном границом срезова: Студеничког, Дежевског, Митровичког, Дреничког и Подримског, обухватајући све ове срезове. Даље граница иде државном границом према Албанији до Јадранског мора.

Дунавска Бановина: са југозападне стране ограничена је означеним границама Дринске и Савске бановине, а са северне и североисточне стране државном границом према Мађарској и Румунији до места где ова последња избија на реку Дунав. Иде Дунавом до источне границе среза Рамског, скреће на југ источном и јужном границом среза Рамског а затим југоисточном границом среза Пожаревачког. Продужује источном границом срезова: Моравског, Лепеничког, Крагујевачког и Гружанског до Дуленског Црног Врха (к. 919) на Гледићским планинама, одакле преко Кречана (к. 760) и Брзака (к. 822) избија на границу Дринске бановине на планини Котленик код Црног Врха (к. 768).

Моравска бановина: ограничена је са северне и источне стране државном границом према Румунији и Бугарској до јужне границе среза Лужничког (код Дешчаног Кладенца). Одавде граница иде јужном границом срезова: Лужничког, Нишког, Добричског, Прокупачког, Косаничког, Лапског и Вучитрнског обухватајући и ове срезове и на тромеђи срезова Вучитрнског, Грачаничког и Дреничког избија на означену границу Зетске бановине. Даље граница иде на север означеним границама Зетске, Дринске и Дунавске бановине.

Вардарска Бановина: ограничена је са севера означеним границама Зетске и Моравске бановине, а са истока, југа и запада државном границом према Бугарској, Грчкој и Албанији.

Спорна питања о детаљним границама појединих бановина решаваће Министар унутрашњих послова.

Члан 84.

Бановине су управне и самоуправне јединице.

Нарочити закон одређује поделу бановина на срезове и општине.

Организација општинских управа и делокруг њиховог рада уређује се особеним законом по начелу самоуправе.

Поједине градске општине могу бити законом и на другој основи уређене.

Члан 85.

Град Београд са Земуном и Панчевом чине посебно управно подручје. Под ово управно подручје спадаће и сва околна места, која буду из бановине издвојена и буду ушла у састав општине београдске, земунске или панчевачке.

Члан 86.

На челу бановине стоји бан. Он је претставник врховне власти у бановини.

Бана поставља Краљ на предлог Претседника Министарског савета.

Члан 87.

Бан поставља, премешта, пензионише и отпушта управне чиновнике у бановини у границама надлежности одређене законом о банској управи.

Самоуправа

Члан 88.

У свакој бановини, као самоуправном телу, постоји бановинско веће и бановински одбор.

Члан 89.

Бановинско веће се бира на четири године општим, једнаким, непосредним гласањем, према одредбама закона.

Веће бира из своје средине бановински одбор, који је самоуправни извршни орган у бановини.

Бан поставља и разрешава бановинске чиновнике на предлог бановинског одбора.

Члан 90.

Бановинска већа могу уређивати поједине гране бановинске управе и живота бановинским уредбама на основу овлашћења закона о уређењу бановина или другим законима.

Бановинске уредбе имају у дотичној бановини силу закона. Оне не смеју противуречити ни Уставу ни постојећим законима, иначе се у том случају не могу примењивати.

Члан 91.

Бановински одбор спрема предлоге бановинских уредаба, а о њима решава бановинско веће.

Бановинске уредбе проглашује и обнародује бан, који претходно тражи сагласност Државног савета по њиховој законитости. У случају да Државни савет сагласност одбије удредба се не може обнародовати.

Државни савет је дужан дати или одбити сагласност најдаље у року од месец дана. Ако се Државни савет у томе року не изјасни сматра се да је сагласност дата.

Члан 92.

Државна централна власт стара се да самоуправне власти врше своје законске дужности у одређеним границама и да не повреде који општи државни интерес.

Члан 93.

Бан односно законом одређени државни орган, имају права обуставити сва решења бановинског већа и бановинског одбора или општинског збора и одбора, која су противна Уставу, законима и уредбама. Против решења бана има места жалби Државном савету у законом року.

Могу се такође обуставити и она решења и изјаве, које су штетне по опште државне интересе. У том случају жалба се подноси Министру унутрашњих послова у законом року.

Бановинско веће може се Краљевим указом распустити и пре истека четворогодишњег периода на предлог Министра унутрашњих послова и наредити нови избори за дотичну бановину.

Члан 94.

Бановинско веће решава сваке године у свом првом сазиву бановински буџет за наредну годину по предлогу бановинских одбора.

Члан 95.

Бановински буџет одобрава Министар финансија, а Главна контрола испитује његово извршење путем прегледа завршног рачуна.

Члан 96.

Општине су самоуправна тела. Њима се особеним законима могу ставити у дужност и акта управне власти и оне их врше под надзором одређених управних органа.

Члан 97.

Одредбе о организацији и надлежности бановинских и општинских самоуправних власти прописује закон.

Члан 98.

За спорове управне природе установљавају се управни судови. Закон одређује њихова седишта, надлежност и организацију.

Члан 99.

Државни савет је врховни управни суд.

Посебним законом одређује се начин постављања чланова Државног савета као и састав, надлежност и поступак његов.

ОДЕЉАК IX
Судска власт

Члан 100.

Судови су независни. У изрицању правде они не стоје ни под каквом влашћу но суде по законима.

Судови и судске надлежности могу се установити само законом.

Законом се прописује на који се начин бирају, постављају претседници судова и судије.

У породичним и наследним пословима муслимана суде државне шеријатске судије.

Члан 101.

Судије свих судова су стални. Судија не може бити лишен свога звања нити ма из кога узрока уклоњен са дужности, против своје воље без пресуде редовних судова или дисциплинарне пресуде Касационог суда. Судија не може бити тужен за свој судски рад без одобрења надлежног суда.

Судија не може, ма и привремено, бити упућен на другу плаћену или неплаћену јавну службу без свога пристанка и одобрења Касационог суда.

Судија може бити премештен само по своме пристанку.

Судија може бити у служби до навршетка седамдесет година свога живота. Пре тога рока судија се може ставити у пензију само по писменој молби или кад телесно или душевно тако ослаби да не може вршити своју дужност. Одлуку о пензионисању у овом последњем случају доноси Касациони суд.

ОДЕЉАК X
Државно газдинство

Члан 102.

Сваке године Народно Претставништво одобрава државни буџет који вреди за годину дана.

Буџет се мора поднети Народној Скупштини најдаље за месец дана од дана њеног састанка у редовном сазиву. Једновремено са буџетом подноси се Народној Скупштини на увиђај и одобрење и завршни рачун последње истекле рачунске године.

Народна Скупштина не може предложене партије увећавати а може их смањивати и изоставити.

Буџет се одобрава по партијама.

Начин састава и извршења буџета прописује се законом.

Уштеда једне буџетске партије или буџетске године не може се утрошити на подмирење потреба друге партије или године без одобрења Народног Претставништва.

Члан 103.

Док не одобри поднесени јој буџет Народно Претставништво може одобравати дванаестине за један или више месеци. Ако је Народна Скупштина распуштена пре него што је буџет решен, буџет истекле рачунске године продужује се указом најдуже за четири месеца. Ако се и у том року буџет не реши може се Краљевим указом продужити буџет до краја нове буџетске године.

Члан 104.

Државни порези и опште државне дажбине установљавају се само законом.

Влада подноси Народној Скупштини од Главне Контроле оверени извештај о извршењу закључених уговора о државним зајмовима и њиховом утрошку у смислу закона.

Члан 105.

Пореска обавеза је општа и све су државне дажбине једнаке за целу земљу.

Краљ и Наследник Престола плаћају државни порез на приватно имање.

Никаква помоћ стална ни привремена, никакав поклон ни награда не могу се дати из државне благајнице, ако нису основани на закону.

Члан 106.

Државном имовином управља Министар финансија у колико то закони друкчије не нареде.

О начину отуђења државних добара донеће се нарочити закон.

Право монопола припада држави.

Руде, лековите воде и врела и природне снаге својина су државна.

Начин давања рударских, индустриских или ма којих других повластица одређује се законом.

Члан 107.

За преглед државних рачуна и надзирање над извршењем државног и самоуправних буџета постоји Главна контрола као врховни рачунски суд.

Председника и чланове Главне контроле бира Народна Скупштина из кандидационе листе, коју саставља Државни савет и на којој је предложено два пута онолико кандидата, колико је празних места.

Одредбе о саставу, надлежности и поступку Главе контроле прописује закон.

Законом се одређује у којим ће случајевима против одлуке Главне контроле имати места жалби Касационом суду.

Главна контрола прегледа, исправља и ликвидира рачуне опште администрације и свих рачунополагача према државној благајници. Она мотри да се не прекорачи ниједан издатак по буџету и да се нека сума не преноси из једне буџетске партије у другу. Она завршује рачуне свих државних управа и дужна је прикупљати све потребне доказе и обавештења.

Завршни државни рачун подноси се Народном Претставништву на решење са примедбама Главне Контроле и то најдаље за једну годину, рачунајући од завршетка сваке рачунске године.

ОДЕЉАК XI
Војска

Члан 108.

Војна је обавеза општа по одредбама закона. Устројство и величина војске и морнарице прописује се законом. Формирање јединица у законом одређеном обиму прописује Краљ уредбом на предлог Министра војске и морнарице. Колико ће се војске држати под заставом, одређује се сваке године буџетом.

Члан 109.

Војни судови су независни. У изрицању правде они не стоје ни под каквом влашћу но суде по законима.

Судија првостепеног војног суда не може бити тужен за свој судски рад без одобрења војно-апелационог суда, а апелациони судија без одобрења Касационог суда.

Пресуде војних судова расматра у последњем степену Касациони суд.

Члан 110.

Кривице које учине грађани у друштву са војником судиће грађански судови а за време рата војни судови.

Члан 111.

Нико по навршетку двадесете године не може добити државну службу или у њој остати, ако по одредбама војног закона није свој рок отслужио или од војне службе ослобођен.

Члан 112.

За одржавање унутрашњег реда војска се може употребити само на захтев надлежне грађанске власти.

Члан 113.

Страна војска не може се узети у службу наше државе, а ни војска наше државе не може се ставити у службу неке стране државе, без претходног одобрења Народног Претставништва.

ОДЕЉАК XII
Измене у Уставу

Члан 114.

О изменама у Уставу решава Краљ са Народним Претставништвом.

Члан 115.

Предлог, да се у Уставу што измени или допуни, може учинити Краљ и Народно Претставништво.

У таквом предлогу морају се изреком именовати све тачке Устава, које би се имале изменити или допунити.

Ако је предлог учинио Краљ, он ће се саопштити Сенату и Народној Скупштини, па ће се затим Народна Скупштина одмах распустити и сазвати нова најдаље за четири месеца.

Ако је такав предлог потекао од Сената односно Народне Скупштине, о њему се решава на начин предвиђен за решавање законских предлога већином од 3/5 од укупног броја посланика. Предлог иде затим пред Сенат односно Народну Скупштину која по њему решава већином од 3/5 од укупног броја сенатора односно посланика.

Кад предлог на тај начин буде усвојен, Народна Скупштина ће се распустити а нова сазваће се најдаље у року од 4 месеца од дана када је предлог усвојен.

И у једном и у другом случају Сенат односно Народна Скупштина може решавати само о оним изменама и допунама Устава, које садржи предлог на основу којег је она сазвана.

Сенат односно Народна Скупштина доноси одлуку већином од половине више један од укупног броја својих чланова.

На случај да се Сенат и Народна Скупштина у пријему предложених измена или допуна Устава у целини или појединостима не сагласе онда је даље поступак исти као и за законске предлоге (члан 64).

Члан 116.

У случају рата, мобилизације, нереда и побуне, који би довели у питање јавни поредак и сигурност државе или кад су до те мере у опште угрожени јавни интереси, Краљ може, у том изузетном случају, указом наредити да се привремено предузму све изванредне, неопходно потребне мере у целој Краљевини или у једном њеном делу независно од уставних и законских прописа.

Све изузетно предузете мере поднеће се накнадно Народном Претставништву на сагласност.

Прелазна наређења

Члан 117.

До дана састанка Народног Претставништва Краљ издаје и проглашује законе указом.

Указ премапотписује Претседник министарског савета, ресорни министар и Министар правде.

Члан 118.

Сви постојећи закони, сем закона о Краљевској власти и врховној државној управи од 6. јануара 1929. године, остају на снази док се редовним путем не измене или укину.

Члан 119.

Одредбе члана 101 овог Устава неће се примењивати за време од пет година од дана ступања у живот овог Устава.

Закључне одредбе

Члан 120.

Овај Устав ступа у живот и добија обавезну снагу кад се обнародује у „Службеним новинама“.

О извршењу овог Устава стараће се Претседник министарског савета и сви министри.

Препоручујемо Нашем Министру правде да овај Устав обнародује а свима министрима да се о извршењу његовом старају, властима заповедамо, да по њему поступају, а свима и свакоме да му се покоравају.


3 септембра 1931 године
у Београду


АЛЕКСАНДАР с. р.

Види још

Trascina file per caricare

JUGOSLAVIA

CONSTITUTION DU ROYAUME DE YOUGOSLAVIE
(Promulguée le 3 septembre 1931)

 Nous, Alexandre 1er, par la grâce de Dieu et la volonté du peuple roi de Yougoslavie, prescrivons et promulguons la Constitution du royaume de Yougoslavie, ainsi conçue:

 

Première partie

DISPOSITIONS GÉNÉRALES

 

Art. 1er – Le royaume de Yougoslavie est une monarchie héréditaire et constitutionnelle.

Art. 2 – Les armoiries du royaume sont l’aigle blanc bicéphale éployé sur écu de gueules. Les deux têtes de l’aigle blanc sont sommées de la couronne du royaume. L’aigle porte sur sa poitrine un écu où figurent: un écu de gueules à la croix blanche avec une pierre à fusil dans chaque canton; à cotés de lui, un écu échiqueté de vingt-cinq quartiers alternes gueules et d’argent, tandis qu’au-dessous se trouve en écu d’azur a la trois étoile d’or à six tais et un croissant blanc.

Le drapeau de l’État est tricolore: bleu, blanc, rouge, dans le sens horizontal sur une hampe verticale.

Art. 3 – La langue officielle du royaume est le serbe-croate-slovène.

 

Deuxième partie

Droits et devoirs fondamentaux des citoyens

 

Art. 4 – Il n’existe pas dans tout le royaume qu’une seule nationalité. Tous les citoyens sont égaux devant la loi. Tous jouissent de la protection égales des autorités.

La noblesse, les titres ou autres privilèges de naissance ne sont pas reconnus.

Art. 5 – La liberté individuelle est garantie.

Nul ne peut être soumis à un interrogatoire ou mis en état d’arrestation, ni privé de sa liberté par qui que ce soit, hors le cas prévus par la loi.

La privation illégale de la liberté est punissable.

Art. 6 – Nul ne peut être jugé par un tribunal incompétent.

Art. 7 – Nul ne peut être jugé sans avoir été préalablement interrogé par l’autorité compétente ou invité par la voie légale à se défendre.

Art. 8 – Nulle peine ne peut être établie que par la loi; elle ne peut être appliquée qu’aux faits antérieurement prévus par la loi comme devant être frappés de cette peine.

Art. 9 – Aucun citoyen ne peut être banni de l’État. Aucun citoyen ne peut être expulsé à l’intérieur du pays d’un endroit à un autre, ni obligé à se fixer dans un endroit déterminé, hors les cas prévu expressément par la loi.

Nul ne peut, dans aucun cas, être expulsé de son lieu d’origine sans une sentence judiciaire.

Art. 10 – Le domicile est inviolable.

L’autorité ne peut opérer aucune perquisition ou recherche au domicile d’un citoyen, en dehors des cas prévus et des formes prescrites par la loi.

La violation illégale du domicile sera punie.

Art. 11 – La liberté de religion et de conscience est garantie. Les confessions admises sont égales devant la loi et peuvent exercer publiquement leur culte.

La jouissance des droits civils et politiques est indépendante de l’exercice de la religion. Nul ne peut se libérer de ses devoirs et obligations civiles et militaires en se fondant sur les prescriptions de sa religion.

Les religions ne peuvent être reconnues par la loi. Les religions admises et reconnues règlent d’une façons autonome leurs affaires intérieures et gèrent leurs legs et leurs fonds dans les limites de la loi.

Nul n’est tenu de pratiquer publiquement sa religion. Nul n’est tenu de participer aux actes, cérémonies, pratiques et exercices religieux, exception faite pour le fêtes et cérémonies de l’État et, dans les cas réglés par la loi, pour les personnes assujetties à l’autorité paternelle, tutélaire et militaire.

Les religions admises et reconnues peuvent entretenir des relations avec leur chef religieux suprême, même en dehors des frontières de l’État, dans la mesure où exigent les prescriptions spirituelles des différentes religions. Le régime de ces relations sera réglé par la loi.

Dans la mesure où des ressources sont prévues par le budget de l’État pour les cultes, elles doivent être reparties entre les différentes confessions admises et reconnues au prorata du nombre de leurs fidèles et selon leurs besoins réels justifiés.

Les organes des cultes ne doivent pas mettre leur autorité spirituelle au service d’intérêts de partis, soit dans les temples, soit par la voie d’écrits de caractère religieux, soit autrement, dans l’exercice de leurs fonctions officielles.

De même, il est interdit à quiconque d’exercer n’importe quelle propagande politique dans les temples ou lors de réunions ou manifestations religieuses en général.

Art. 12 – Chacun est libre, dans les limites de la loi, d’exprimer son avis par la parole, par écrit, par des images ou par d’autres moyens appropries.

Art. 13 – Le citoyens ont le droit de s’associer, de se réunir et de se concerter, dans le limites de la loi. Des associations en vue de fins de parti politique ou de buts d’éducations physique ne peuvent être formées sur une base confessionnelle, raciale ou régionale (2).

L’assistance en armes à des réunions est interdite.

Art. 14 – Les citoyens ont le droit de pétition. Les pétitions peuvent être signées par une ou plusieurs personnes, ainsi que par toute personnes juridique. Elles peuvent être adressées à toutes les autorités sans distinction.

Art. 15 – Les sciences et les arts sont libres.

Art. 16 – Outre les écoles publiques d’État, peuvent aussi être admises des écoles privées, dans la limite de la loi.

L’enseignement primaire est obligatoire. Dans les écoles primaires d’État il est gratuit.

Toutes les écoles sont tenues de donner une éducation morale et de développer la conscience civique dans l’esprit de l’unité nationale et de la tolérance religieuse.

Tous les établissements d’éducation sont placés sous le contrôle de l’État.

Art. 17 – Le secret des lettres et des communications télégraphiques et téléphoniques est inviolable, hormis le cas d’instruction criminelle, de mobilisation et de guerre.

Quiconque violera le secret des lettres, des communications télégraphiques et téléphoniques sera puni suivant la loi.

Art. 18 – Tout citoyens qui a été victime d’un délit commis par un fonctionnaire de l’État ou des corps administratifs autonomes dans l’exercice de ses fonctions a le droit de porter plainte en justice, directement et sans aucune autorisation.

Des prescriptions spéciales sont applicables aux ministres, aux juges et aux militaires sous les drapeaux.

Le fonctionnaire de l’État ou du corps administratif autonome en question, ainsi que l’État ou le corps administratif visé, sont responsables devant les tribunaux réguliers des dommages causés aux citoyens par l’exercice irrégulier des fonctions de leurs organes. Ces organes sont responsables envers l’État ou le corps autonome.

Art. 19 – Toutes les fonctions dans toutes les branches de l’administration officielle sont accessibles, à conditions égales, à tous les citoyens.

Art. 20 – Tout citoyens jouit de la protection de l’État dans les États étrangers. Il est libre de renoncer à sa nationalité après avoir satisfait à toutes ses obligations envers l’État.

L’extradition des citoyens est interdite.

 

Troisième partie

PRESCRIPTIONS SOCIALES ET ÉCONOMIQUES

 

Art. 21 – Le mariage, la famille et les enfants sont placés sous la protection de l’État.

Art. 22 – La propriété est garantie.

La forme et les limites du droit de propriété sont fixées par la loi.

L’expropriation de la propriété privée dans l’intérêt public est admise, sur la base de la loi, moyennant des indemnités justifiées

Art. 23 – La liberté du travail et la liberté des contrats dans les rapports économiques sont reconnues.

L’État dans l’intérêt de la communauté, et sur la base de la loi, a le droit et le devoir d’intervenir dans les rapports économiques des citoyens, dans un esprit de justice et en vue d’écarter des conflits sociaux.

Art. 24 – Il est institué, à titre de corps consultatif dans des questions économiques et sociales, un conseil économique qui donnera des avis techniques sur la demande du gouvernement royal ou de la représentation nationale.

Le conseil économique est constitué par les représentant des professions économiques et par des experts en questions économiques et sociales.

La composition et les procédés de travail du conseil économique seront déterminées par une loi spéciale.

 

QUATRIÈME PARTIE

LES POUVOIRS DE L’ÉTAT

 

Art. 25 – Les pouvoirs de l’État s’exercent selon les prescriptions de cette Constitution.

Art. 26 – Les pouvoir législatif est exercé conjointement par le roi et la représentation nationale.

La représentation nationale se compose du Sénat et de la Chambre des députés.

Art. 27 – Le pouvoir exécutif appartient au roi, qui l’exerce par des ministres responsables, selon les prescriptions de la présente Constitution.

Art. 28 – Le pouvoir judiciaire est exercé par les tribunaux. Leurs arrêts et sentences sont rendus et exécutés au nom du roi et en vertu de la loi.

 

CINQUIÈME PARTIE

LE ROI

 

Art. 29 – Le roi est le gardien de l’unité nationale et de l’intégrité de l’État. Il est le gardien de leurs intérêts à tout moment.

Le roi sanctionne et promulgue les lois; il nomme les fonctionnaires de l’Etat et confère les grades militaires, conformément aux dispositions de la loi.

Le roi est le chef suprême de toutes les forces militaires. Il confère les ordres et autre distinctions.

Art. 30 – Le roi a le droit d’amnistie. L’amnistie annule les conséquences juridiques du fait criminel; toutefois elle ne saurait porter atteinte aux droits des particuliers à une indemnité. L’amnistie peut être accordée a l’ouverture de la procédure pénale, au cours de cette procédure et après le jugement définitif. L’amnistie est générale ou individuelle.

Le roi a le droit de grâce. Il peut remettre complètement, réduire ou atténuer la peine prononcée.

Le droit de grâce pour des infractions qui ne sont punissables que sur la plainte des particuliers sera réglementé par la loi sur la procédure criminelle.

Art. 31 – Le roi représente l’État dans toutes ses relations avec les États étrangers. Il déclare la guerre et conclut la paix. Si le pays n’est pas attaqué ou n’est pas l’objet d’une déclaration de guerre de la part d’un autre État, le consentement préalable de la représentation nationale est nécessaire pour déclarer la guerre.

Si la guerre est déclarée au pays, ou si celui-ci est attaqué, la représentation nationale doit être immédiatement convoquée.

Art. 32 – Le roi convoque la représentation nationale en session ordinaire et extraordinaire.

Le roi ouvre et clôt personnellement les sessions par un discours du trône, ou, par l’intermédiaire du conseil des ministres, au moyen d’un message ou d’un décret.

Si le roi ouvre ou clôt les séances par un discours du trône, le Sénat et la Chambre des députés siégent ensemble.

Le discours du trône, le message ou le décret sont contresignés par tous le ministres.

Le roi peut, à tout moment, selon les besoins de l’État, convoquer la représentation nationale lorsqu’elle s’est ajournée.

Art. 33 – Le roi ne peut pas être en même temps chef d’un autre État, sans l’assentiment de la représentation nationale.

Art. 34 – Tout acte écrit du pouvoir royal est contresigné par le ministre compétent ou par le conseil des ministres.

Le ministre qui a contresigné ou le conseil des ministres, est responsable de tout acte de l’autorité royale.

Le ministre de la guerre et de la marine est responsable de tous les actes du roi en sa qualité de commandant suprême de l’armée.

Art. 35 – Le roi et l’héritier du trône sont majeurs à dix-huit ans révolus.

La personne du roi est inviolable. Il ne peut être rendu responsable de quoi que ce soit, ni être l’objet de poursuites. Cette disposition ne s’étend pas aux biens privés du roi.

Art. 36 – Le roi Alexandre Ier, de la dynastie de Karageorges, règne sur le royaume de la Yougoslavie. La succession au trône du roi Alexandre sera assurée par sa descendance male, dans l’ordre de primogéniture.

Art. 37 – Si le roi n’a pas de descendance mâle, il désignera son héritier dans la ligne collatérale. S’il n’a pas avant sa mort désigné son héritier, la représentation nationale, réunie en séance commune, élira un roi de la même dynastie.

Art. 38 – La maison royale se compose: de la reine, épouse du roi; de leurs ascendants vivants et der leurs descendants en ligne directe avec leurs épouses et descendants; des frères puînés du roi et leurs descendants avec leurs épouses; des sœurs du roi régnant, ainsi que de tous les descendants féminins jusqu’à leur mariage; du prince Arsène, oncle du roi Alexandre Ier; du prince Paul avec son épouse et ses descendants dont les descendants féminins jusqu’à leur mariage.

Les rapports et le rang des membres de la maison royale sont réglés par un statut établi par le roi.

Art. 39 – Au moment de monter sur le trône, le roi prête devant la représentation nationale le serment suivant: “Je, N…, au moment de monter sur le trône du royaume de Yougoslavie et de recevoir le pouvoir royal, je jure devant Dieu tout-puissant de maintenir au-dessus de tout l’unité nationale, l’indépendance de l’État et l’intégrité du territoire national, ainsi que de régner conformément à la Constitution et aux lois, et d’être guide dans toutes mes aspirations par le bien du peuple. Qu’ainsi Dieu me soit en aide! Amen!”.

Art. 40 – Le roi réside en permanence dans le pays. S’il est nécessaire qu’il s’absente pour peu de temps du pays, l’héritier du trône le remplace de droit. Si l’héritier du trône n’est pas majeur ou s’il est empêché, le roi est remplacé par le conseil des ministres. Le remplacement s’effectue aux termes des instructions que le roi donne dans les limites de la Constitution. Les mêmes dispositions sont applicables dans le cas de maladie du roi, si cette maladie n’entraîne pas une incapacité permanente.

Pendant l’absence du roi ou de l’héritier du trône le conseil des ministres n’a pas le droit de dissoudre la représentation nationale.

Le remplacement par le conseil des ministres peut durer six mois au maximum. Passé ce délai, les prescriptions constitutionnelles sur la régence entrent en vigueur.

 

Sixième partie

LA RÉGENCE

 

Art. 41 – Le pouvoir royale est exercé par un régence lorsque le roi: 1° est mineur; 2° se trouve, en raison d’une maladie mentale ou physique, incapable d’une façon permanente d’exercer le pouvoir royal.

Si le roi est incapable d’une façon durable d’exercer le pouvoir royal, la représentation nationale décide, en séance commune, du moment de la constitution et de la fin de la régence.

Lorsque le conseil des ministres constate l’incapacité du roi, il en fait part à la représentation national, en lui communiquant en même temps l’avis de trois médecins pris dans les Facultés de médecine du pays. Il sera procédé de même façon lorsqu’il s’agira de l’héritier du trône.

Art. 42 – L’exercice de la régence appartient de droit à l’héritier du trône, s’il est majeur.

Si l’héritier du trône, pour une des causes énumèrées à l’article 41, ne peut pas exercer le pouvoir de la régence, ce pouvoir sera exercé par trois personnes désignées par acte spécial ou par testament par le roi. En même temps le roi désigne un remplaçant pour chacun des trois régents. Au cas où devient vacant un poste de régent ou celui de son remplaçant, la représentation national élit, en séance commune, au vote secret, un nouveau régent parmi les deux remplaçant restants. S’il n’y a qu’un remplaçant vivant, celui-ci accède sans élection à la place vacante du régent.

Si le roi n’a pas désigné de régents par acte spécial ni par testament, ou si, par suite de maladie ou de mort des régents et de leurs remplaçants, il n’est pas possible de constituer une régence d’au moins deux régence, la représentation nationale élira au vote secret en séance commune le nombre nécessaire de régents. Les régents seront obligatoirement des ressortissants du royaume de Yougoslavie.

Avant d’assurer les charges du pouvoir royal, les régents prêteront serment devant la représentation nationale qu’ils seront fidèles au roi et qu’ils agiront selon la Constitution et les lois du pays.

Art. 43 – Si l’un des trois régents est temporairement absent ou empêché, les deux autre pourront expédier sans lui les affaires de l’État.

Art. 44 – Les régents veillerons à l’éducation du roi mineur.

Les tuteurs désignés par le testament du roi géreront les biens du roi mineur. Si le roi défunt n’a pas désigné de tuteurs, les régents y pourvoiront d’accord avec les président du Conseil d’État, de la Cour de cassation et de la Haute Cour des comptes.

Art. 45 – En attendant la prise de possession de leurs fonctions par les régents, le conseil des ministres exercera temporairement et sous sa responsabilité le pouvoir royal.

Art. 46 – En cas de décès ou d’abdication du roi, l’héritier du trône, s’il est majeur, reçoit aussitôt le pouvoir, l’annonce par une proclamation au peuple et prête devant la représentation nationale le serment prescrit.

Art. 47 – Si le roi défunt ne laisse pas de descendance mâle, et si la reine se trouve enceinte au moment de la mort du roi, dans le cas où le roi n’a pas désigné de régents par acte spécial ou par testament, la représentation nationale élit provisoirement des régents qui exerceront le pouvoir jusqu’à l’accouchement. Avant l’élection des régents, le gouvernement est tenu de soumettre à la représentation nationale l’avis de trois médecins pris dans les Facultés de médecine du pays sur la grossesse de la reine. Il sera procédé de même si l’héritier du trône meurt, laissant son épouse enceinte au moment du décès du roi.

Art. 48 – Si aux termes des prescriptions de la présente Constitution, le trône demeure sans héritier, le conseil des ministres prendra le pouvoir royal et convoquera immédiatement la représentation nationale en session spéciale, au cours de laquelle il sera décidé du trône.

Art. 49 – La liste civile est fixée par la loi. Cette liste, une fois fixée ne peut être augmentée sans le consentement de la représentation nationale, ni diminuée sans l’assentiment du roi.

Pendant l’exercice de leur charge, les régents recevront, de la Caisse de l’État, la somme qui leur aura été attribuée par la représentation nationale, sur la proposition du conseil des ministres.

 

Septième partie

LA REPRÉSENTATION NATIONALE

 

LE SÉNAT

 

Art. 50 – Le Sénat se compose de sénateurs nommés par le roi et de sénateurs élus. Un sénateur ne peut pas être âgé de moins de quarante ans.

Les prescriptions relatives au nombre des sénateurs élus et à leurs élection seront établies par la loi (3).

Le roi pourra en même temps exercer le mandat de sénateur et celui de député.

Art. 51 – Le mandat des sénateurs élus dure six ans. Le Sénat se renouvelle, tous les trois ans, par de nouvelle élections d’une moitié du nombre des sénateurs élus.

Art. 52 – Le mandat des sénateurs nommés par le roi est d’une durée de six ans. Sur la proposition du président du conseil des ministres, ces sénateurs pourront être révoquées de leurs fonctions en cas d’incapacité physique ou de condamnation par les tribunaux pour infraction au Code pénal.

Les fonctionnaires d’État en activité nommés sénateurs ne pourront pas conserver leurs postes de fonctionnaires.

Art. 53 – Le Sénat se réunit en même temps que la Chambre des députés et se sépare en même temps que celle-ci.

Le Sénat examine lui-même la validité des mandats des sénateurs élus et décide à leur sujet

 

LA CHAMBRE DES DÉPUTÉS

 

Art. 54 – La Chambre des députés se compose de membres librement élus par le peuple, au suffrage universel, égal et direct.

La Chambre des députés est élue pour quatre ans. Le mandat d’un député peut prendre fin avant l’achèvement de cette période dans les cas prévus par la loi électorale.

Les prescriptions réglant le nombre et l’élection des députés seront établies par la loi (4).

Art. 55 – Le droit de vote appartient à tout citoyen de naissance ou naturalisé ayant vingt et un ans révolus.

Les officiers de l’armée active, ainsi que les sous-officiers et soldats sous les drapeaux, ne peuvent ni exercer leurs droits d’électeurs, ni être éligibles.

La loi statuera sur le suffrage de femmes.

Art. 56 – Perdent temporairement leur droit électorale: 1° les individus condamnés à une peine de travaux forcés ou de prison de plus d’un an, tout autant qu’ils n’auront pas été réintégrés dans leurs droits; 2° les individus condamnés à la perte de leur dignité civique, pendant le temps de leur condamnation; 3° les individus déclarés en faillite; 4° les individus en tutelle; 5° les individus privés de leur droit électoral par jugement, pour infractions à la loi électorale.

Art. 57 – Peuvent seuls être élus sénateur ou député les individus jouissant de leurs droits électoraux, qu’ils figurent ou non sur les listes électorales.

Sont exigées de tout sénateur ou député les conditions suivantes: 1° être ressortissant yougoslave de naissance ou naturalisé du royaume de Yougoslavie. Le ressortissant naturalisé devra avoir été domicilié dans le royaume pendant dix ans au moins, à compter du jour de la naturalisation; - 2° avoir respectivement quarante ou trente ans révolus; - 3° parler et écrire la langue nationale.

La perte du droit de vote entraîne également celle du mandat de sénateur ou de député.

Les sénateurs et les députés ne peuvent pas être en même temps fournisseurs ou entrepreneurs de l’État.

Art. 58 – Les fonctionnaires d’État en activité ne peuvent pas présenter leur candidature pour le mandat de sénateur ou de député.

Les fonctionnaires de la police, des finances et des forets, ainsi que ceux de la reforme agraire, ne peuvent poser leur candidature que s’ils ont résigné leurs fonctions un an avant le décret fixant les élections.

Les ministres en activité ou en disponibilité pourront présenter leur candidature.

Art. 59 – Tout sénateur et député représente la nation tout entière.

Tous les membres de la représentations nationale prêtent serment qu’ils seront fidèles au roi, mettront au-dessus de tout l’unité du peuple, l’indépendance de l’État et l’intégrité du territoire national, sauvegarderont la Constitution et seront inspirés seulement par le bien du peuple.

Art. 60 – La représentation nationale est convoquée par décret royal dans la capitale, Belgrade, en session régulier, le 20 octobre de chaque année.

Si, en cas de guerre, la capitale est transférée, la représentation nationale se réunit au lieu indiqué par le décret royal de convocation.

La session ordinaire ne peut pas être close avant que le budget de l’État ait été voté.

Art. 61 – La Chambre des députés vérifie elle-même les pouvoirs de ses membres et statue sur leur validité.

Art. 62 – La Chambre des députés élit pour chaque session son bureau parmi ses membres.

Art. 63 – Les projets de loi sont présentés, après autorisation royale, par les différents ministres.

Le droit de présenter des projets appartient à tout membre de la représentation nationale dont la proposition est appuyée, par écrit, par un cinquième au moins des membres du Sénat ou de la Chambre des députés.

Art. 64 – Un projet de loi adopté par la Chambre des députés est transmis au Sénat pour discussion, et réciproquement. Si le projet de loi a été adopté en entier et par la Chambre des députés et par le Sénat, il est considère comme adopté par la représentation nationale. Si des modifications ou additions ont été apportées par le Sénat ou, selon le cas, par la Chambre des députés,le projet de loi est renvoyé a la Chambre de députés, respectivement au Sénat, pour examen. Si ces modifications ou additions sont adoptées par la Chambre des députés, respectivement par le Sénat, la représentation nationale est censée avoir adopté le projet. Dans le cas ou le Sénat et la Chambre des députés ne pourraient pas tomber d’accord sur le projet en entier ou sur des point particuliers, le projet est considéré comme repoussé et rayé de l’ordre du jour de la session. Si ce cas se répète dans la session suivante, la décision sur ce projet reviendra au roi.

Art. 65 – Le roi conclut des traités avec les États étrangers. Toutefois la ratification de ces traités nécessite l’approbation préalable de la représentation nationale. La ratification de conventions purement politiques ne nécessite pas l’approbation de la représentation nationale.

Une convention autorisant une armée étrangere à occuper le territoire du royaume ou à la traverser nécessite l’approbation de la représentation nationale. La représentation nationale peut, lorsque le besoin de l’État l’exige, autoriser par avance le conseil des ministres à édicter des mesures pour l’application immédiate de la convention proposée.

Le territoire de l’État ne peut être ni aliéné ni échangé sans l’approbation de la représentation nationale.

Art. 66 – Le roi promulgue les lois par un décret reproduisant le texte même de la loi votée par la représentation nationale. Ce décret est contresigné par tous les ministres. Le ministre de la justice appose le sceau de l’État et assure la publication de la loi au Journal officiel.

La loi acquiert force obligatoire quinze jours après sa publication au Journal officiel, s’il n’en a pas été disposé autrement. Le jour de la publication au Journal officiel est inclus.

Art. 67 – La représentation nationale a le droit d’enquête et d’investigation en matière électorale et dans des questions purement administratives.

Art. 68 – Tout membre du Sénat et de la Chambre des députés a le droit d’adresser des questions et des interpellations aux ministres. Les ministres sont tenus de répondre dans le cours de la même session.

Art. 69 – Le Sénat et la Chambre des députés ne communiquent directement qu’avec les ministres.

Art. 70 – Ont seuls droit de prendre la parole au Sénat et a la Chambre des députés les sénateurs ou les députés, les membre du gouvernement et les commissaires du gouvernement nommés à cette fin par décret royal.

Art. 71 – Les délibérations du Sénat et de la Chambre des députés sont valables si un tiers du total des sénateurs ou des députés assiste à la séance.

La majorité des voix des sénateurs ou des députés présents est nécessaire pour la validité des décisions. Si les voix se repartissent de manière égale, la proposition qui fait l’objet du vote est considérée comme adoptée.

Art. 72 – Chaque projet de loi fera l’objet de deux votes au cours de la même session avant qu’il ne soit définitivement adopté.

Art. 73 – Des délibérations du Sénat et de la Chambre des députés en séance commune n’ont lieu que dans les cas expressément indiqués.

Les réunions communes sont présidées tour à tour par les présidents du Sénat et de la Chambre des députés.

Art. 74 – Un sénateur ou un député ne peut être rendu responsable par quiconque du vote qu’il a émis comme membre de la représentation nationale.

Pour toutes déclarations ou actes durant l’exécution de leur mandat, soit aux séances du Sénat ou de la Chambre de députés, soit aux commissions ou au cours de délégations spéciales ou des missions spéciales confiées par le Sénat ou la Chambre, les sénateurs ou députés ne sont responsables que devant le Sénat ou la Chambre de députés, conformément aux dispositions du règlement. Pour les déclarations et actes qui comportent une infraction au Code pénal, le sénateur ou le député sera responsable devant les tribunaux ordinaires, à condition que le Sénat ou la Chambre des députés donne son consentement. Pour des injures, des calomnies ou des crimes, un sénateur ou député sera responsable devant les tribunaux ordinaires, même sans autorisation préalable du Sénat ou de la Chambre des députés.

Art. 75 – Sans autorisation du Sénat, respectivement de la Chambre des députés, ses membres ne peuvent être appelés à répondre d’un délit quelconque commis en dehors de l’exécution de leur mandat ou être privés de leur liberté pendant la durée de leur mandat, sauf s’ils sont pris en flagrant délit de crime ou de délit. Toutefois, dans ce dernier cas, l’assemblée, si elle est en session, est aussitôt avisée et donne ou refuse l’autorisation de continuer la procédure durant le cours de la session.

L’immunité d’un sénateur ou d’un député part du jour de l’élection ou de la nomination.

Si un citoyen devient député ou sénateur avant qu’une sentence exécutoire ait été prononcée contre lui du chef d’une infraction, l’autorité qui procède a l’enquête et à l’instruction avisera le Sénat, respectivement la Chambre des députés, qui donnera ou refusera l’autorisation de continuer la procédure.

Un membre du Sénat ou de la Chambre des députés ne peut être tenu de répondre que de fait pour l’immunité a été levée.

Art. 76 – Le Sénat et la Chambre des députés ont le droit exclusif de maintenir l’ordre dans leur sein par l’organe de leurs présidents. Aucune force armée ne peut être placée dans l’immeuble ou dans la cour du palais sans l’approbation du président. De même, nul organe de l’État ne peut effectuer au Sénat ou à la Chambre des députés un acte d’autorité publique sans y être autorisé par le président.

Nul ne peut entrer avec des armes dans l’immeuble du Sénat et de la Chambre des députés, à l’exception des personnes qui, réglementairement, portent les armes et se trouvent de service au Sénat ou à la Chambre des députés.

 

Huitième partie

POUVOIR EXÉCUTIF

 

Art. 77 – Le roi nomme et révoque le président du conseil des ministres et les ministres. Le président du conseil des ministres et les ministres forment le conseil des ministres, lequel se trouve directement sous les ordres du roi.

Les ministres sont placés à la tête des différents départements de l’administration d’État.

Il peut y avoir aussi des ministres sans portefeuille.

Les ministres nomment, conformément aux dispositions de la loi, les fonctionnaires d’État subalternes.

Avant de prendre leurs fonctions, les ministres prêtent serment qu’ils seront fidèles au roi et qu’ils agiront en conformité avec la Constitution et les lois.

Art. 78 – Le roi et la Chambre des députés peuvent mettre les ministres en accusation pour infraction à la Constitution et aux lois du pays dans l’exercice de leurs fonctions officielles. L’État est responsable envers les citoyens pour les dommages que leur a causés un ministre dans l’accomplissement illégal de ses fonctions, tandis que le ministre est responsable envers l’État.

Art. 79 – Un ministre peut être mis en état d’accusation tant pendant la durée de ses fonctions que pendant les cinq années qui suivent son départ.

La proposition tendant à mettre un ministre en accusation doit être faite par écrit et énoncer les chef d’accusation.

Lorsque l’accusation contre un ministre est formulée par la Chambre des députés, la décision déférant celui-ci au tribunal doit être prise à la majorité des deux tiers des membres présents.

Art. 80 – Des règles plus détaillées sur la responsabilité ministérielle feront l’objet d’une loi spéciale.

Art. 81 – Le pouvoir exécutif peut édicter les règlements nécessaires à l’application des lois.

Art. 82 – L’administration dans le royaume s’exerce par des banovines, des arrondissements et des communes.

Art. 83 – Le royaume de Yougoslavie comprend neuf banovines, à savoir:

1° La banovine de la Drave, avec siège à Ljubljana;

2° La banovine de la Save, avec siège à Zagreb;

3° La banovine du Vrbas, avec siège à Banja Luka;

4° La banovine du littoral, avec siège à Split;

5° La banovine de la Drina, avec siège à Sarajevo;

6° La banovine de la Zeta, avec siège à Cotinje;

7° La banovine du Danube, avec siège à Novi Sad;

8° La banovine de la Morava, avec siège à Nis;

9° La banovine du Vardar, avec siège à Skoplje;

[Limites respectives de chacune de ces banovines.]

Les questions litigieuses qui pourraient se produire relativement aux limites des banovines seront tranchées par le ministre de l’intérieur.

Art. 84 – Les banovines sont en même temps de unités administratives et des unités administratives autonomes.

Une loi spéciale précisera la division des banovines en arrondissements et en communes.

L’organisation des administrations municipales et la délimitation de leurs compétences feront l’objet d’une loi spéciale, basée sur le principe d’autonomie.

Différents communes urbaines pourront être organisées par une loi spéciale sur une autre base.

Art. 85 – La ville de Belgrade constitue avec Zemun et Pancevo un territoire administratif séparé. Ce territoire comprendra aussi les autres localités qui, à l’avenir, seraient détachées de la banovine du Danube pour fusionner avec la commune de Belgrade, celle de Zemunn ou celle de Pancevo.

Art. 86 – A la tête de la banovine se trouve le ban. Il est le représentant du pouvoir suprême dans la banovine.

Le ban est nommé par le roi, sur la proposition du président du conseil des ministres.

Art. 87 – Le ban nomme, déplace, met à la retraite et révoque les fonctionnaires administratif dans la limite des compétences qui lui sont attribuées par la loi sur l’administration du ban.

 

L’AUTONOMIE ADMINISTRATIVE

 

Art. 88 – Il existe dans chaque banovine, en tant que corps administratif autonome, un conseil de banovine et un comité de banovine.

Art. 89 – Le conseil de banovine est élu pour quatre ans au suffrage universel, égale et direct, conformément aux dispositions de la loi.

Le conseil élit dans son sein le comité de la banovine, lequel est l’organe exécutif pour les affaires autonome de la banovine.

Le ban nomme et révoque les fonctionnaires des banovines sur la proposition du comité de banovine.

Art. 90 – Les conseils de banovine peuvent organiser les différents domaines de l’administration et de la vie autonome des banovines par des décrets de banovine, sur la base des autorisations contenues dans la loi sur l’organisation des banovines et autres.

Les décrets de banovine ont force légale pour la banovine en question. Ils ne peuvent pas être en opposition avec les clauses de la Constitution, ni avec celles des lois en vigueur; dans le cas contraire, ils seraient sans valeur.

Art. 91 – Le comité de banovine prépare des projets de décrets de banovine sur lesquels statuera le conseil de banovine.

Les décrets de banovine sont annoncés et publiés par le ban, lequel doit, au préalable, demander l’avis du Conseil d’État sur leur légalité. Si le conseil d’État refuse son approbation, les décrets en question ne peuvent pas être publiés.

Le Conseil d’État est tenu à donner ou refuser son agrément dans le délai d’un moins au plus. Si, dans ce délai, le Conseil ne se prononce pas, son consentement est considéré comme accordé.

Art. 92 – Le pouvoir central de l’État veille à ce que les autorités administratives autonomes se maintiennent pour l’exécution de leur tâche dans les limites précisées et ne portent pas atteinte à un intérêt général de l’État.

Art. 93 – Le ban, respectivement l’organe de l’État désigné à cette fin par la loi, a le droit d’abroger toutes les décisions prises par le conseil de banovine, le comité de banovine, les réunions municipales ou les conseils municipaux, s’il s’agit de décision contraires à la Constitution ou à des lois ou décrets en vigueur. Contre les décisions du ban est ouvert le recours au Conseil d’État, dans le délai prévue par la loi.

Peuvent, de même, être mise à néant des décisions ou déclarations qui, d’une manière générale, seraient nuisibles aux intérêts de l’État. Dans ce cas, des recours contre la décision doivent être présentés au ministre de l’intérieur, dans le délai prescrit par la loi.

Sur la proposition du ministre de l’intérieure, le conseil de banovine peut être dissous par décret royale avant la date de l’expiration de son mandat de quatre ans, et de nouvelles élections peuvent être ordonnées pour la banovine en question.

Art. 94 – Le conseil de banovine statue, chaque année, lors de sa première session, sur le budget de la banovine pour l’année suivante, sur la proposition du comité de banovine.

Art. 95 – Les budgets des banovines sont approuvés par le ministère des finances, tandis que la Haute Cour des comptes contrôle leur exécution par une révision du compte final.

Art. 96 – Les communes sont des corps administratifs autonomes. Des lois spéciales peuvent les investir aussi de pouvoirs exécutifs qu’elles exercent sous la surveillance des organes administratifs délègues à cette fin.

Art. 97 – Les dispositions relatives à l’organisation et aux compétences des autorités autonomes et municipales sont établies par la loi.

Art. 98 – Des cours administratives sont instituées pour les litiges de nature administrative. Leur siège, leur compétence et leur organisation sont déterminés par la loi.

Art. 99 – Le Conseil d’État est a la cour administrative supérieure.

Le mode de nomination des membres du Conseil d’État, ainsi que sa composition, ses competences et ses méthodes de travail sont déterminés par la loi.

 

Neuvième partie

LE POUVOIR JUDICIAIRE

 

Art. 100 – Les tribunaux sont indépendants. Quand ils rendent la justice, ils ne sont soumis à aucune autorité, mais jugent d’après la loi.

Les tribunaux et les compétences judiciaires ne peuvent être institués que par la loi.

La procédure pour le choix et la nomination des présidents de tribunaux et juges sont précisées par la loi.

Les affaires de famille et d’héritage des musulmans sont jugées par des juges chériatiques d’État.

Art. 101 – Les juges de tous les tribunaux sont inamovibles. Un juge ne peut être révoqué de ses fonctions, ni pour aucune raison éloigné de son poste, contre son gré, et sans une décision ou un verdict d’un tribunal ordinaire ou un arrêté disciplinaire de la Cour de Cassation. Une plainte ne peut être portée contre un juge pour la manière dont il exerce ses fonctions de magistrat, sans le consentement et l’autorisation du tribunal compétent.

Un juge ne peut, même provisoirement, être appelé à remplir une autre fonction publique, rémunérée ou non, sans son consentement et sans l’approbation de la Cour de cassation.

Un juge ne peut être déplacé qu’avec son consentement.

Il peut rester en fonctions jusqu’à soixante-dix ans révolus. Avant ce terme il ne peut être mis à la retraite que sur sa demande écrite ou pour affaiblissement physique ou mental le mettant hors d’état d’exercer ses fonctions. Dans ce dernier cas, la décision prononçant sa mise à la retraite est prise par la Cour de cassation.

 

DIXIÈME PARTIE

FINANCES ET DOMAINE DE L’ÉTAT

 

Art. 102 – La représentation nationale approuve, chaque année, le budget de l’État, lequel n’est valable que pour une seule année.

Le budget doit être déposé à la Chambre des députés au plus tard à l’expiration d’un mois à compter du jour de la réunion de la Chambre en session ordinaire. En même temps que le budget est présenté à la Chambre, également pour examen et approbation, le compte final de la dernière année budgétaire écoulée.

La Chambre des députés ne peut pas augmenter les chapitre proposés, mais elle peut les réduire et en supprimer certains.

Le budget est approuvé par chapitres.

Des économies provenant d’un chapitre budgétaire ou d’un exercice budgétaire ne peuvent pas être dépensées pour satisfaire aux besoins d’un autre chapitre ou d’un autre exercice sans l’approbation préalable de la représentation nationale.

Art. 103 – Tant qu’elle n’aura pas approuvé le budget qui lui a été présenté, la représentation nationale pourra accorder des douzièmes budgétaires pour un ou plusieurs mois. Si la Chambre de députés a été dissoute avant que le budget n’ait été voté, le budget de l’exercice budgétaire écoulé est prolongé par décret pour une période ne pouvant pas excéder quatre mois. Si, au cours de ce délai, le budget n’a pas été voté, le budget antérieur peut être prolongé par décret royale jusqu’à la fin du nouvel exercice budgétaire.

Art. 104 – Les impôts et les contributions générales de l’État ne sont établis que par la loi.

Le gouvernement présente à la Chambre des députés un rapport vérifié par la Haute Cour des comptes sur l’exécution des contrats relatifs aux emprunts d’État et sur leur emploi, conformément à la loi.

Art. 105 – L’obligation de payer l’impôt est générale; toutes les contributions de l’État sont les mêmes pour le pays tout entier.

Le roi et l’héritier du trône paient l’impôt d’État sur leurs bien privés. Aucun secours permanent ou provisoire, aucun don ou récompense ne peut être accordé du Trésor de l’État s’il n’est basé sur la loi.

Art. 106 – Le ministre des finances administre le patrimoine de l’État, dans la mesure où les lois n’en disposent pas autrement.

Une loi spécial réglera le mode d’aliénation des biens de l’État.

Le droit de monopole appartient à l’État.

Les miniers, les eaux, les sources minérales et les forces naturelles sont la propriété de l’État.

Une loi spéciale réglera les conditions des concessions minières, industrielles ou autres, de quelque espèce qu’elle soient.

Art. 107 – La Haute Cour de comptes fonctionne en qualité de tribunal suprême des comptes de l’État et le contrôle de l’exécution des budgets de l’État et des corps administratifs autonomes.

La Chambre de députés élit le président et les membres de la Haute Cour des comptes sur une liste de candidats dressée par le Conseil d’État et comprenant deux fois plus de candidats qu’il n’y a de places vacantes.

La loi édictera les dispositions relatives à la composition, aux compétences et à la procédure de la Haute Cour des comptes.

La loi fixera les cas dans lesquels un recours contre la décision de la Haute Cour des comptes pourra être porté devant la Cour de cassation.

La Haute Cour des comptes vérifie, redresse et apure les comptes de l’administration générale et de tous les comptables de deniers publics. Elle veille à ce qu’aucune dépense n’excède les prévisions budgétaires et à ce qu’aucun virement ne soit fait d’un chapitre budgétaire à un autre. Elle clôt les comptes de toutes les administrations de l’État et doit réunir toutes pièces de justification et tous renseignements.

Les comptes définitifs de l’État sont soumis à la décision de la représentation nationale avec les observations de la Haute Cour des comptes, dans le délai d’une année au maximum, à compter de la clôture de chaque exercice budgétaire.

 

Onzième partie

L’ARMÉE

 

Art. 108 – Le service militaire est général aux termes de la loi. L’organisation et les effectives de l’armée et de la marine sont fixés par la loi. Le roi détermine par un règlement, sur la proposition du ministre de la guerre et de la marine, la formation des unités dans le cadre prescrit par la loi. Le budget fixe, chaque année, les effectifs de l’armée à maintenir sous les drapeaux.

Art. 109 – Les tribunaux militaires sont indépendants. Quand ils rendent la justice, il ne sont assujettis à aucune autorité, mais jugent selon la loi.

Le juge du tribunal militaire de première instance ne peut être mis en accusation, en raison de l’exercice de ses fonctions judiciaires, sans l’autorisation du tribunal militaire d’appel. Le juge du tribunal d’appel ne peut être mis en accusation sans l’autorisation de la Cour de cassation.

La Cour de cassation connaît, en dernière instance, des jugements des tribunaux militaires.

Art. 110 – Les infractions commises par des civils en compagnie de militaires seront jugées par de tribunal civil et, en temps de guerre, par des tribunaux militaires.

Art. 111 – Nul ne peut, à l’âge de vingt ans, obtenir un emploi dans les service d’État ou le conserver, s’il na pas fait son service militaire ou s’il n’a pas été libéré conformément aux termes de la loi militaire.

Art. 112 – L’armée ne peut être employée au maintien de l’ordre à l’intérieur que sur la réquisition de l’autorité civile compétente.

Art. 113 – Une armée étrangère ne peut être prise au service de Notre État, et l’armée de Notre État ne peut être mise au service d’un État étranger, sans l’approbation préalable de la représentation nationale.

 

Douzième partie

MODIFICATIONS À LA CONSTITUTION

 

Art. 114 – Le roi décide avec la représentation nationale des modification à apporter à la Constitution.

Art. 115 – La proposition tendant à introduire une modification ou addition à la Constitution ne peut émaner que du roi ou de la représentation nationale.

Une proposition de ce genre doit mentionner expressément tous les points de la Constitution qui devraient être modifiés ou complétés.

Si la proposition est faite par le roi, elle sera communiquée au Sénat et à la Chambre des députés; la Chambre des députés devra être ensuite immédiatement dissoute, et une nouvelle Chambre convoquée au plus tard dans un délai de quatre mois.

Si la proposition émane du Sénat ou de la Chambre des députés, il sera statué selon le mode prévu pour les résolutions sur les projets de loi, et à la majorité des trois cinquièmes du total des membres de l’assemblée. La proposition est ensuite envoyée au Sénat ou, selon le cas, à la Chambre des députés, qui doit délibérer à son sujet à la majorité des trois cinquième du nombre totale des sénateurs ou des députés.

Lorsque la proposition aura été adoptée de cette manière, la Chambre des députés sera dissoute, et la nouvelle Chambre convoquée dans un délai de quatre mois au maximum, à compter du jour de l’adoption de la proposition.

Dans l’un e l’autre cas, le Sénat, respectivement la Chambre, ne peut statuer que sur les modifications et additions à la Constitution contenues dans la proposition ayant servi de base à la convocation des assemblées.

Le Sénat, respectivement la Chambre des députés, se prononce à la majorité plus un du total de ses membres.

Si le Sénat et la Chambre des députés ne tombent pas d’accord, sur l’ensemble ou sur des points particuliers, en ce qui concerne l’adoption des modifications et additions proposées, la procédure ultérieure sera semblable à celle fixée (art. 64) pour d’autres projets de loi.

Art. 116 – En cas de guerre, de mobilisation, de troubles ou d’émeutes qui mettraient en question l’ordre public et la sécurité de l’État, ou lorsque, d’une manière générale, les intérêts publics sont menacés, le roi peut, dans ce cas exceptionnel, ordonner par décret toutes mesures exceptionnelles, absolument indispensables dans tout le territoire du royaume ou dans une de ses parties, indépendamment des prescriptions constitutionnelles et légales.

Toutes les mesures exceptionnellement prises seront présentées ultérieurement à l’approbation de la représentation nationale.

 

DISPOSITIONS TRANSITOIRES

 

Art. 117 – Jusqu’au jour de la réunion de la représentation national le roi promulguera et publiera des lois par décret.

Ces décret seront contresignés par le président du conseil des ministres, le ministre compétent et le ministre de la justice.

Art. 118 – Toutes les lois en vigueur, à l’exception de celle du 6 janvier 1929, sur le pouvoir royal et la direction suprême de l’État (supra, t. II, p. 476), sont maintenues en vigueur jusqu’à leur modification ou abrogation par voie régulière.

Art. 119 – Les dispositions de l’article 100 de la présent Constitution ne seront appliquées qu’après une période de cinq ans à compter du jour de l’entrée en vigueur de cette Constitution.

 

PRESCRIPTIONS FINALES

 

Art. 120 – La présente Constitution entrera en vigueur et acquerra force obligatoire au moment de sa publication au Journal officiel.


(1) Nous devons cette traduction à l’Agence Avala de Belgrade, à qui nous adressons nos remerciements pour l’amabilité et la rapidité avec laquelle elle nous l’a procurée – Dans l’Index alphabétique, les références a cette Constitution seront indiquées en chiffres italiques, juxtaposées aux références, déjà imprimées lors de cette addition, à la Constitution de 1929.

(2) Loi du 18-19 septembre 1931, sur la formation des partis politiques et la tenue de réunions et de conférences – Les anciens partis politiques dissous en 1929 restent prohibés et ne peuvent pas être reconstitués. Cent personnes peuvent prendre l’initiative de la formation d’un parti en présentant son programme et son statut au ministre de l’intérieur contre la décision duquel il n’y a pas de recours.

Si celui-ci donne son autorisation, les fondateurs doivent sans chacun des 333 districts trouver 60 adhérents qui consentent par écrit a devenir membres du parti. Apres avoir réuni ces 19.980 signatures, les fondateurs les présentent au ministre de l’intérieur qui, dans les deux mois, a le droit de décider si le parti remplit toutes les conditions légales et s’il peut fonctionner en Yougoslavie. La dissolution de l’association est sans appel.

Le parti qui a ainsi acquis une existence légale peut tenir des réunions sans autorisation préalable, mais en informant la police vingt-quatre heures à l’avance. Si des personnes qui ne sont pas membres d’un parti légalement constitue veulent se réunir pour discuter des questions politiques, elles doivent, trois jours à l’avance, demander l’autorisation de la police, en lui communiquant les noms des organisateurs et l’ordre du jour de la réunion. La police peut interdire toute réunion ou conférence qu’elle considère comme contraire aux intérêts de l’État; elle peut envoyer à toutes les réunions et conférences politiques des agents pour prévenir les activités illégales et le désordre dans la réunion.

(3) D’après la loi sur les élections sénatoriales, de septembre 1931, l’élection des sénateurs s’effectue par unité électorale, c’est-à-dire par banovine, à raison d’un sénateur par 300.000 habitants ou par banovine dépassant 150.000 habitants. Les sénateur son élus par les députés de tous les arrondissements, par le conseillers des banovines et les maires ou président de municipalités.

(4) Loi électorale, du 10 septembre 1931. elle est inspirée par la volonté d’empêcher la reconstitution des anciens partis politiques, à base religieuse, ethnique ou régional (V. supra, p. 350, la note sous l’art. 13). Pour favoriser le développement de la vie politique dans le sens de l’unité nationale, elle dispose que les élections seront faite sur des listes nationales comportant un chef de liste et autant de candidats qu’il y a de districts administratifs dans le royaume et de villes chefs-lieux de la banovine. Le candidat tête de liste doit justifier, lors du dépôt de sa candidature, des signatures de 60 électeurs régulièrement inscrits dans chacun des arrondissements du royaume; les candidatures des autre candidats, dits d’arrondissement, doivent être appuyées par les signature s de 200 électeurs de leur arrondissement. Les listes doivent être soumises au Tribunal suprême de Belgrade, qui doit rejeter toute liste ne comportant pas des candidats pour tous les districts ou n’ayant par réuni dans chaque district les signatures d’appui nécessaires.

Le nombre des sièges est fixé à 312. la liste qui a obtenu dans l’ensemble du pays la majorité relative se voit attribuer les deux tiers des mandats, le troisième tiers étant reparti, sur une base régional, entre les partis qui ont réuni dans tous le pays au moins 50.0000 suffrages. Si une liste obtient la majorité absolue, elle participe à la répartition des mandats du troisième tiers. Les députés perdent leur mandat s’ils cessent de faire partie du groupe auquel appartenait la tête de la liste sur laquelle ils ont été élus – Le vote n’est pas secret; avant de voter, l’électeur doit déclarer publiquement le parti pour lequel il vote et indiquer le leader du parti et son candidat local.

 

FONTE:F. - R. e P. Dareste, Les Constitutions modernes; Europe III, Recueil Sirey, Paris 1931.

Trascina file per caricare