Print Friendly, PDF & Email

Il provvedimento è disponibile nelle seguenti lingue:

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У НОВОМ САДУ
Пословни број Гж.1735/11
Дана: 30.05.2012. године
НОВИ САД

 

У ИМЕ НАРОДА!

 

Апелациони суд у Новом Саду, у већу судија Петра Јовановића председника већа, Бранке Бајић и Споменке Драгаш, чланова већа, у правној ствари тужиље Е. Ц. О. В., ул......, коју заступа Бискуп Е. х. ц. А.В. у Србији – Војводини, коју заступа М. Т., адвокат из В., против тужених: Ј. К., из В., ул......, А. П., из В., ул......., са боравиштем у Н. С., ул....., кога заступају Ј. Ђ., адвокат из В. и О. П. Ј., адвокат у пензији из Н. С. и Др З.  П., из В., ул., са боравиштем у Немачкој, K. ........ K., кога заступају Ј. Ђ. адвокат из В. и О. П. Ј., адвокат у пензији из Н. С. ул., ради исељења, одлучујући о жалби тужених А. П. и Др З. П. на пресуду Основног суда у Вршцу пословни број 3.П.91/2010 од 29.09.2010. године, у нејавној седници већа одржаној дана 30.05.2012. године донео је:

 

ПРЕСУДУ

 

Жалба тужeних А. П. и Др З. П. се ОДБИЈА и пресуда Основног суда у Вршцу пословни број 3.П.91/2010 од 29.09.2010. године ПОТВРЂУЈЕ.

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

 

Побијаном пресудом тужбени захтев је усвојен, па су тужени обавезани да се иселе из стамбених и црквених зграда тј. непокретности уписане у зкњ.ул.бр. 9124 к.о. Вршац 1, парц.бр. 7825, изграђено грађевинско земљиште, површине 14 ари 31 м2, Црква саграђена на парц.бр. 7825, у ул. ........ (поп.бр.1505), идентична непокретности уписаној у поседовни лист број 1640 к.о. Вршац, парц.бр. 7825, „Град“, стамбена зграда, површине 12 ари 31 м2 и парц.бр. 7825 „Град“ зграда верских заједница и верских установа, површине 02 ара 00 м2, те да исте испразне од лица и ствари и предају у посед и коришћење тужиоцу, као и да надокнаде трошкове парничног поступка у износу од 95.925,00 динара, све у року од 15 дана. Обавезан је тужилац да привременом заступнику туженог Ј. К. Г. Л., адвокату из В., на име трошкова заступања исплати износ од 5.400,00 динара са законском затезном каматом од пресуђења до исплате, у року од 15 дана.

Против наведене пресуде тужeни А. П. и Др З. П. изјавили су жалбу, побијајући је из свих законских разлога прописаних одредбом члана 360 став 1 тачке 1-3 ЗПП-а.

Жалба тужeних А. П. и Др З. П. је  неоснована.

Испитујући побијану пресуду у границама разлога наведених у жалби, пазећи по службеној дужности на битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, као и на правилну примену материјалног права, a сходно одредби члана 372 став 2 истог  закона, овај суд је нашао да је побијана пресуда донета без битних повреда одредаба парничног поступка, уз потпуно и правилно утврђено чињенично стање и правилном применом материјалног права.

Према изводу из земљишне књиге зкњ.ул. бр. 9124 к.о. Вршац 1, на парц.бр. 7825 је изграђена црква у ул........ (поп.бр.1505), чији је власник Е. ц. О. В., из В., ул. ........ У земљишно-књижном уложку број 9751 Стари Вршац,  у Б листу, под редним бројем 14 извршен је дана 21.09.1930. године, по решењу број 6736, упис на основу купопродајног уговора од 09.08.1930. године права својине на непокретности уписаној у А листу, црква саграђена на парцели број 2470, пописни број 1505, у површини од 399 хвати од стране продавца В. П. банка дд по правном наслову купа у корист В. Е. ц. О. У истом земљишно-књижном улошку под бројем 15 извршен је упис по решењу Дн.бр.2894/59 од 28.12.1959. године на основу решења Секретаријата за финансије ОНО Вршац бр.03-3295-2/59 (редним бројем 713) од 18.12.1959. године, земљиште описано у листу А I, укњижено као друштвена својина. Приликом обнове земљишне књиге извршенe 1964. године до 1966. године, у зкњ.ул.бр. 8755, у А листу, парц.бр.2557, црква саграђена на парцели број 2557, ......... (поп.бр.1505), изграђено грађевинско земљиште, површине од 14 ари и 55 м2, у Б листу у односу на стамбену зграду А лист, земљишно-књижно тело II, укњижено право својине у корист друштвене својине док у односу на објекат (црква) уписана Е. ц. О. В., ул. ....... Приликом обнове земљишне књиге, извршене од 1984. до 1999. године, на основу расправног записника број 9134 извршен је упис у новом улошку број 9124, поседовни лист бр. 1640, уписан број парцеле 7825, изграђено грађевинско земљиште од 14 ари 31 м2, са црквом саграђеном на парц.бр. 7825, у ул. ...... (поп.бр. 1505), а у Б листу је земљишно књижно стање непромењено.

Према потврди Министарства вера Републике Србије бр. 08-00-88/2006-01 од 22.11.2006. године Е. х. ц. А. В. у Србији-Војводини са седиштем у С., ул. .... је према одредби чл. 10. Закона о црквама и верским заједницама (СД.РС.бр.36/2006) традиционална црква која делује са пуним правним субјективитетом. Према извештају Министарства вера Републике Србије бр. 08-00-68/2008-01 од 18.05.2009. године, наведено је да је чл. 13. Закона о црквама и верским заједница (СГ РС. бр. 36/06) Е. х. ц. а.в. признат континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Закона о евангеличко-хришћанским црквама и о Реформованој хришћанској цркви Краљевине Југославије (Службене новине Краљевине Југославије број 95/1930). Е. х. ц. а.в. у Србији уписана је у регистар цркава и верских заједнице који се води код Министарства вера од 2006. године, од када се овај регистар води сагласно одредбама поменутог Закона о црквама и верским заједницама и Правилника о садржини и начину вођења регистра цркава и верских заједница (СГ.РС.бр. 64/06) а као лице овлашћено за заступање уписан је Бискуп А. Д.. Законима о правном положају верских заједница из 1953. и 1977. године (Закон из 1977 године стављен је ван снаге 1992. године) није предвиђена било каква обавеза у погледу регистрације или дозволе државних органа везаних за верске заједнице. Пријаве су се подносиле надлежном Општинском органу Министарства за унутрашње послове а посебне евиденције ових пријава нису вођене. На Уставотворном Синоду Е. х. ц. а. вероиспости у Србији –Војводини која је одржана 17.05.1998. године, измењен је Устав утолико што је Е. х. ц. а. вероисповести у Србији –Војводини иста она црква, која је у прошлости до 1945. године била Н. евангеличка хришћанска црква А.В. Овој цркви припадали су евангелици м. и н. националности Краљевине Југославије. Устав који је 1931. године усвојен у Н. В. у време постојања Н. е. х. ц. А.В. користи се уз мање допуне и измене и данас. У оквиру цркве постоји Б. и Б. сениорат, у коме се налази Ц. О. В. – Б. Ц. На том синоду је за духовног председника Синода изабран Th.Mgr.A. D., суперинтендент евангелистички бискуп. На синоду А. Е. х. ц. у Србији – Војводини која је одржана у С. 16.09.2007. године донета је одлука по којој назив „Е. ц. О.“ односно придев „А.“ суштински, по садржини и правној је исти, као назив „Е. ц. О.“ и као такав припада „А. е. х. ц. у Србији – Војводини“. Разлог доношења ове одлуке је доношење Закона о враћању имовине црквама, па је у току прикупљања података и документације утврђено да се црквене некретнине у земљишним књигама и катастарским воде као својина А. е. ц. у Србији – Војводини под називом евангелистичка, евангеличка, агоштонска, под којим називима је дошло до уписа правних претходника, а ради се о истом називу сагласно Уставу Цркве који је донет 1931. године и новелиран 1955. године и 1998. године тако да је Уставни назив Цркве Е. х. ц. А.В. у Србији-Војводини.

Тужени Ј. К. је као прималац задужења са П. А. и П. др. З. закључио уговор о коришћењу наменског стана домара Р.-Е. цркве у В......... у својству старатеља ове црквене зграде који је закључен за период од 01.02.2000. године до 01.02.2001. године а касније продужен до 01.02.2011. године а потписан је од стране свих уговарача са печатом на којем је утиснуто „V. E. E. 26300 V. ......“

Тужени К. Ј. од оца Ч. рођен у С., Р......... године са ЈМБГ ......., лична карта издата под регистарским бројем ........ дана ....... године са адресом пребивалишта у В. .......... Дана 07.09.2005. године извршена је промена адресе пребивалишта и упис у В. ......... Тужени П. А., ЈМБГ ............, поседује личну карту број ......., која је издата од стране ОУП-а Вршац 11.10.2005. године, рођен у В. ........ године,  од оца Л., са уписаном адресом пребивалишта у В. .........

Седиште Бискупије тужиоца се налази у С., ул., са деканатима у Б. и Б., где се као Ц. О., између осталих налази и В.. Духовни председник Синода је Бискуп Th.Mgr.A. D.. Р. А. је од стране Бискупа Е. х. ц. А. В. у Србији – Војводина добила писмену пуномоћ дана 10.03.2008. године која је означена бројем ........ у којој је исти опуномоћио да заступа цркву у поступку прибављања докумената у предмету одузете имовине те цркве, да спроведе разговоре са надлежним органима и да уђе у посед некретнине, цркве, која је уписана у зкњ.ул.бр.9124 к.о. Вршац, парцела број 7825, изграђено грађевинско земљиште, у површини од 14 ари 31 м2, која се налази у В. у ул.......... Тужени првог реда је предао тужиоцу свежан кључева и то кључ од улазне капије, од мале капије, од главног улаза цркве, споредног улаза цркве и још два мала кључа.

Поред стана који користи тужени првог реда има још један стан у коме су некада становали родитељи П. А. а у који се такође улази из црквеног дворишта. У Србији постоји седиште Г.-к. цркве за Србију и  Црну Гору, највише свештено лице је Епископ у Н. С.. Обзиром да је та црква сродна са Е. црквом из тог разлога су се и обратили Бискупу Д. са молбом да им дозволи да користе простор цркве за држање литургије и да се о цркви старају а постигнут је и договор у вези са коришћењем цркве као и да средства заједнички прикупе обе цркве за санирање објекта.

Свештеник Е. х. ц. за Србију и Војводину је до 1971. године покривао и област црквене О. В. и К. а то је био свештеник Ш. К. али је он преминуо 1972. године, те након његове смрти службе једно време нису одржаване у објекту цркве у В., након тога је р. свештеник држао службе уз одобрење и сагласност тужиоца у просторији цркве али су пре две године престале да се држе службе у просторијама цркве. Свештеник из И., који је последњи држао службу није тужиоцу предао кључеве од објекта и дворишта цркве, нити је раздужио инвентар који припада цркви. Тужилац је од својих средстава 2000. године извршио поправку крова на цркви. Уставом Е. цркве предвиђено је да црква користи округли печат а не штамбиљ. Код тужиоца у архиви цркве није пронађена документација по ком основу је породица П. користила стан који се налази у Епархији као свештенички стан. У документацији цркве не постоји било каква назнака да у парохији живи свештеник или слуга или неко треће лице а документација је прегледана од 1959. године на овамо и никаквог писменог трага о томе нема. Када свештеник користи свештенички стан он је тада старатељ цркве и објекта, док тај стан користи за старатеља цркве и објекта се не одређују друга лица.

У В. постоји Е. црква и парохија коју су раније користили Н. е. Својим Бискупом за иностранство Н. црква има представника који заступа 28. милиона Е. и исто лице је према свим институцијама усмено и писмено потврдио, објаснио и изјавио да тзв. Е. источна црква није правни наследник Н. Е. цркве и да она нема у Ехуменској заједници признање. Е. црква Н. је правни заступник свих Е. цркава. С. и Н. сениорат су пред Врховним судом Србије поднели тужбу да се ситуација разјасни. Е. црква је лутеранска црква, Е. цркви припадају баптисти, методисти и остали верници. Образовање свештеника се разликује између оних који заступају Е. веру и они који су у Е. цркви. Седам високих представника Е. цркве не признају следбенике из С. Бискуп се не признаје а лице које себе назива Бискупом из С. нема то знање, он је само Суперинтендант, то је ниже црквено звање, раније је био Сениор. М. е. црква не може да буде правни следбеник Н. Е. цркве, која сарађује са С. Е. црквом, која је уписана у регистар вера Министарства вера Републике Србије. Постоји Р. црква, Е. црква, М. црква, с тим што реформиста нема у Србији, они припадају Ехуменској заједници а верника е. има 65.000 у Војводини. Л. конкордија је споразум цркава о међусобним контактима између цркава. Све познате цркве у Европи су потписале тај споразум. Господин Д. нема признање од стране тог лутеранског савета а све Е. цркве су под тим лутеранским саветом.

С. Е. црква А.В. у Србији је регистрована у Министарству вера Републике Србије, под тим називом. Цркву која је предмет спора користила је С. Е. црква која је пре другог светског рата имала три с. дистрикта и један Н.-м. дистрикт а након протеривања Н. са територије Војводине за вернике на том подручју је био задужен Бискуп Д. чије је седиште било у З. Након распада СФРЈ у објекту те цркве служба је држана 70-тих година за н. вернике. У саставу С. Е. цркве се сада налази Н. Дистрикт, ова црква претендује да Н. Дистрикту припада право својине на цркви која је предмет спора а која је до 1938. године према подацима била укњижена као Н. Е. црквена О. након завршетка рата то „Н.“ је брисано али су је одувек користили верници који су живели на овом подручју и припадали тој цркви. Е. х. ц. са седиштем у С. не признаје Л. савет са седиштем у Ж. а како је спорна имовина бившег Н. Дистрикта која је остала на територији 4 Општине, међу којима је В., ово питање још увек није решено на задовољавајући начин. Ј. Ј. је два пута држао службу и то једном у цркви а други пут у молитвеници и оба пута су верници обезбедили кључеве да би се служба држала а након тога нису могли да добију кључеве цркве. Р. припадају Л. конкордији као и Е. Х. и А. консесије. Међутим, тим договором нису обухваћена конкретна питања поделе имовине.

Тужени А. П. и Др З. П. су се родили у кући која се налази у саставу црквене Општине, ту су живели са родитељима, дедом, сестром, као верници. Литургије су одржавали р. свештеници, док су преци тужених А. П. и Др З. П. били брижници цркве и то деда Н. Ј., након његове смрти отац П. Л., након његове смрти 23.01.1988. године мајка П. Е., до своје смрти 31.03.1998. године. До 2003. или 2004. године долазио је р. свештеник из И., тако да су литургије у току лета одржаване у објекту цркве а у току зиме у молитвеном дому и то је било тако у последњих 50 година с тим што је причест обављана и за вернике Е., који су седели са леве стране и за р., који су седели са десне стране. Након тога долазили су М. К. и његова супруга 8 до 10 пута годишње, ради литургија, негде 2003. године или 2004. године рекли су верницима да су обезбедили средства за куповину неких кућа у В. али су након тога литургије одржавали у Дому културе П. Ш. у В. Тужилац је током 2001 или 2002. године вршио претресање крова цркве. Тужени А. П. и З. П. су ангажовали Ј. К. као домара и дозволили му да користи део стамбеног простора у дворишту. У календару Р. цркве од 1969. године, који излази једном годишње, било је уписано име деде А. П. и З. П. као брижника цркве, касније њиховог оца а до 2001. године име мајке, иако она у то време није била жива. До 1978. године у том календару је писало да се литургије одржавају у Н. Е. цркви у В., а након тог датума је објављивано да се одржавају у Е. цркви у В. Отац тужених А. П. и З. П. је имао уговор са црквеним властима по коме је користио стамбени простор поред цркве. Послове заступања је обављао П. С., адвокат из В., сада покојни,  печати су пре више од 10 година предати свештенику М. К. Старатељ цркве раније је било лице које је то обављало без материјалне накнаде и никада није тражен нити издаван папир да је лице старатељ. Тужени А. П. и З. П. су плаћали накнаду на грађевинско земљиште као и за утрошену електричну енергију. Када је започео откуп станова 1991. године тужени З. П. се обратио Служби за Урбанизам О. В., вештак Б. Ш. је извршио процену куће и утврдио, пошто је она стара преко 130 година, да би реновирање премашило вредност саме некретнине и процењено је да сама некретнина са помоћним просторијама (магацин-шупа) вреди 3.100 ДМ. Тужени З. П. је Ц. у. у З. уплатио 8.400 ДМ на име откупа стана. Рачуни стижу и на име П. Ј. Е. Н. Након смрти родитеља тужени А. П. и З. П. нису спроводили оставински поступак.

Како су тужени А. П. и З. П. благовремено изјавили жалбу без образложења, па тек накнадно, односно по истеку законског рака од 15 дана за изјављивање жалбе, доставили образложење жалбе, суд жалбене наводе садржане у накнадно приложеном образложењу жалбе, није разматрао, већ је поводом изјављене жалбе, првостепену одлуку испитивао само у границама разлога на које пази по службеној дужности а то су одређене апсолутно битне повреде одредаба парничног поступка и правилна примена материјалног права.

Испитујући побијану одлуку, на напред описан начин, суд налази да је првостепени суд у побијаној одлуци на основу правилно утврђеног чињеничног стања заузео правилан правни став да тужени А. П. и З. П., с обзиром да нису свештеници и да им одлуком тужиоца није дато коришћење свештеничког стана, нису могли право које нису имали да пренесу на туженог Ј. К., коме су дозволили да користи део стамбеног простора.

Суд налази да је првостепени суд правилно поступио када је усвојио тужбени захтев и поред чињенице да је тужени З. П. Ц. у. у З. уплатио 8.400 ДМ на име откупа стана. Наиме, како Ц. у. у З., према чињеничном утврђењу побијане одлуке, у тренутку откупа стана није био власник на предметној некретнини суд налази да исти то право није могао ни пренети на купца. За деривативно стицање права својине потребно је између осталог да постоји право својине преносиоца јер се без тога право својине не може стећи правним послом.

Одлучујући о жалби суд је утрврдио да је у уводу и образложењу побијане одлуке погрешно означено презиме туженог К. Ј., тако што је уместо презимена „К.“ уписано презиме„К.“. С обзиром на изложено првостепени суд ће по пријему другостепене ослуке, сагласно одредбама чл. 349 ЗПП-а, посебним решењем извршити исправку побијане одлуке.

На основу свега изложеног, а применом одредби члана 373 тачка 2 и члана 375 ЗПП-а, овај суд је одлучио као у изреци пресуде.

 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
ПЕТАР ЈОВАНОВИЋ,с.р.
зто